Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

27

23. Пројездише кола граду на капију, Прођоше кроз градску зелену авлију, Па ста4оше најзад пред гиздаве дворе, У којим је некад турски диздар био; Давно Пају са њих тешки јади море. Давно је у њима своје оставио Па када са кода стаде силазити, Срце му у грудма стаде јаче бити. 24. У белом је двору мир и покој био, К о да је на Пају свак заборавио. Ал кад Паја ступи у врт испред двора, Па се преко врта вратима пожури, Пас му, Султан, ланац прекиде од зора, Па радостан Паји на сусрет појури. Познао га беше, па скака уз њега Умало га није испрљао свега. 25. Мило беше Паји, па га миловаше, А пас од радости само кликтоваше, Па отрча вес'о у средину двора, Те некакву баку за сукњу повуче, И она се за њим упутити мора, Те је он до Паје весео довуче Она, чим га виде, сузе лити стаде, Па Паји на груди од радости паде. 26. Он је уплакану у руку пољуби, А она га стаде у образ да љуби, Па једва што рече : »добро дош'о. сине!« А. даље не може рећи ништа више. Само су јој сузе текле од милине, Па јој смежурано лице оквасише. И самом се Паји завртише сузе, Па је испод руке пун нежности узе. 27. И са њом полако у дворе униђе, Па увбуђен соби од дворишта приђе. Кад Паја у собу преко прага ступи, У соби је била тишина и тама, Те му за час невид на очи наступи, — Прозори су били сви у завесама Тек када у тами два три трена заста, Чудан призор пред њим у тишини наста. 28. У постел:>и мекој лежи дивна жена, Нокривачем летњим лако покривена. Нолагано дише, к'о да слатко снива, Расута јој коса пала по јастуку, А повеза лака чело јој покрива; По јоргану меком пребацила руку: