Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

29

Јер се доста пута била уверила, Да људима није право, кад се гата, А свекрва приђе, те снаху пробуди, А Паја је себи притиште на груди. 35. Шта је сада било, то је лако знати, Ал, бога ми, није лако описати. Било је јецања и суза је било И јоргаи је био са кревста спао; Једно се уз друго бејаше припило Ни Паја се није отргнути знао. Та, није ни чудо -- после толког ваја Било је се чуло, да је умр'о Паја. 36. И не само умр'о већ још горе много Да је на мукама турским изнемог'о, Да су га к'о роба све сабљама секли, Докле се од њега гласан јаук чуо, Па га јоште жива покраЈ ватре пекли, Докле, скоро печен, није издануо. После таког гласа није чудо било, Што се сад у срећи тол'ко суза лило. 37. Најзад Јула скочи, баци повез лаки, Обуче се брзо, па оздрави таки. Не требаше вшие угљевља ни воде. Чим је украј себе опазила Пају, Слабост, као руком однесена. оде, Свршетак је био уздаху и вају. Али баба Мара опет код њих оста, Да готови руча,к за ненадна госта. 38. И на брзо наста борба с пилићима, Пилићи у коров — војници за њима. А у том и Мица већ из школе дође, Па, када је оца угледала с врата, Она му полети, па му руци пође, И весело викну: »добро дош'о, тата!« А Паја је себи на колена узе, Па љубећи чедо проливашс сузе. 39. После нађе ствари, што је с пута пон'о, Што их је из Босне са брдима дон'о. Та, и кад је през'о од турског погледа, Он се опет сећ'о своје мајке старе И милосне љубе и свог милог чеда, Па им је на путу припремао даре. Свима је по нешто набавити знао, Те их све редом сад обрадовао. 40. Жени беше дон'о бисер око врата, Мајци пар папуча са везом од злата;