Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

Прича јој о Восни, па јој још казива, Како тамо има пеки млади Ива. »Из Шапца је к , каже, »своју чету има, И сад се по Босни са Турцима бије, Те је кост у грлу клетим душманима Барјак му се дични поносито вије. (( Она тако прича, па тек сркне мало, А баба је Мара слуша радознало. »Знам ја њега", рече, и уздану лако, »Добар је то момак, али, ето, тако.... Несретница једна занела га била, Па чини му данас па чини му сутра, Док није у кући покор начинила. А он частољубив.... и једнога јутра Дође, па ме тужан у руку пољуби. »»Збогом««, рече, »»прости — ено труба труби!« 11 »Куд ћеш«, рекох, »сине?« — »»Идем преко Дрине! к 1< И ја за њим вичи: »та, остани, сине!" Аја, не хте чути, већ оде од мене. Беше, боже, тешко у вароши свима.... И на брзо, после, заиста се крене Отиде у Босну са добровољцима. Е, нисам ти скоро никог ожалила, Као што сам суза за њиме пролила. Та, знам га к'о дете, у кући ми раст'о У мојој је кући скоро и одраст'о; Знадем му и мајку — из Босне је дошла Та, ја сам јој јадној и очи склопила! И, када је Богу на истину пошла, У аманет га је мени оставила. Моја му је Драга другарица била Ех, што га је, боже, она ожалила! А, када га виде, да се с војском крете, Е, ја, лепо, рскох: свиснуће ми дете! И недељу дана смирила се није. Седи за шиваљком, и ја мислим ради, Али, кад погледим, она сузе лије Е, лепо ми, сестро, најпосле досади, Те — шта знадем јадна! — пошлзем по доктора. Господине, рекох, то ми је нотпора ! То ми је и живот, то ми је и нада Ако знаш за Бога, ти помози сада! А он, сестро моја, узе је за руку, Па јој онда рече, да језик покаже,