Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

(Мари он за моју невољу и муку!) За тим јој се мало и грудима наже, Па ти се осмену ; рече: »„то ће проћи!«« И више ти, сестро, не хтеде ни доћи. Али дете вене сваки дан све више Нит једе, нит пије, већ само уздише ; Те ти ја дај жене, дај купај, дај траве И с девет бунара воде неначете, И сама јој нешто бајах око главе , Те ти једва спасем моје јадно дете. А кад јој се мало разведрило лице, Одведем је после и до Петковице. И ту у тишини и у оном миру Бејах пет — шест дана с њом у манастиру, Па, мало читање, а мало и село И сеоско, ваљда, оно зеленило, Те се дете врати здраво и весело, К'о што ми је јадно и пре тога било. Е, што сам ти онда на невољи била Грдне сам ти паре, тужна, потрошила! <( За дуго су тако баке ћеретале И младе су своје дане помињале. „Вх, боже мој, боже С( , рече баба Цака, »Како некад беше у шабачком граду! Друкчије у њему беше за Турака Сад ти наша деца за то слабо знаду, Ех, давно су они прохујали дани! Ту некада беху јеврејски дућани. Ту су наше жене памук куповале, А Туркиње су им танко платно ткале. Јевтино је било и ткања и рада Доста сиротиње беше у Турака. Ал како су Турци отишли из града, Поскупи и радња и надница свака. А пре ... неки Усо — беше момче лепо Мом оцу за храну ваздан дрва цеп'о. Сиротиња им је врло мирна била. Ја сам код Туркиња често одлазила; Ал је било страшно, кад се што побуни: Затворе се таки капије на граду. Све се наоружа, све се то узбуни, Па никоме после на па ноље не даду. А моја је мати запамтила била, Кад је наша војска у граду седила. Било је и људи и деце и жена. Једне зоре, вели, купала се Кена,