Otadžbina

ДОЕРОВОЉАЦ

33

Па на камен села да опере ноге, Кад чу неку вику; погледа кроз грање, И угледа турске коњанике многе, А све им је ближе било алакање. Хтеде да утече, ал су близу били Ту су је на брегу таки заборили. 58. И она се, после, турском булом зваше, Али своме роду често додазаше. А један пут, опет, летња жега била, Моја нека тетка седела па ткала, На се на врућини и разголитила — Јелечић је само на себи имала Кад у једном зачу алакање неко, И угледа Турке — не беху далеко. 59. Бејаху се граду на капију дали. А наши сви беху по ручку поспали. Она нада вику, те се неки дигну, Па се за времена и оружја лате, Ал и Турци брзо на коњима стигну, Те стану, да наше секу и сакате. И тада су Турци мегдан одржали, А наши су Срби из града бежали. 60. Ја сам онда мала још на сиси била, Ал је моја мајка све то запамтила. Многи наши нису ни изнели главе, А многи су прешли у Немачку преко. Неки су у збегу били близу Саве, А неки су, богме, бежали далеко, Али су их Турци вијали по трагу Мога оца мајка памти и Мус-агу.« 61. По задуго тако баке ћереташе, А пролазак дана и не осећаше, Док и вече дође и вечера мину, Те и баба — Мара својој кући пође, И, кад би у пољу бледи месец сину, Па по месечини до бајира дође. После месец зађе за тамне облаке. И она је тамом ишла кроз сокаке, 62. Али на пијаци опет месец засја, Те црквени тороњ са сатом обасја, А у том на сату изби девет сати. Пожури се бака, јер је доцкан било; Па сетна у ходу стаде премишљати : Шта ли јоште време није оборило? Та и тај је тороњ некад цео био, Али га је бесни ветар саломио, ОтдџбинА вњ. хх. св. 77. 3

\