Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

Док он пружи руку па свећу утули Не може се више ништа да угледи, Јер прозорски застор и мрак собни смета Чула је се само шкрипа од кревета. 89. * 70. А после се опет све за час утаји, Само месец није престао да сјаји. Глед о је по граду својим сјајним гледом На заставу српску и војнике наше; Глед'о је топове градске све поредом,. И стражарску вику спокојно слушаше. Та, доста он памти на том месту мена, Доста је он с неба гледао промена. 71. Та, месец на Шабац још онда гледаше, Кад га бесни Оултан Махмуд подизаше, Да сигуран буде украј воде Оаве; Да рајине наде руши и обара ; Да му буде спомен сјајности и славе ; Да му буде заклон од бесних Маџара. Та он је за њега још и онда знао, Кад' се није Шабац него Заслон звао. 72. Зна, како је Султан град потајно зид'о. Да му Маџар не бн зидање прекид'о, Зна, како се тврђа поносито дигла, Да задрхти сваки, који на њу гледа; Зна како је војска из Маџарске стигла, Да Турчину посла довршити не да; Ал неимар није прекидао рада Чувало га војске двадесет хиљада. 73. Зна, како је тврђа ноћу подизана; Зна, ваљда, и оног Турчина Шабана , Због кога се, веле, Шапцем и прозвала; Зна, кад је та тврђа турска дика била; Зна, кад је та дика под Маџаре пала; Зна и за крв српску , што се тада лила, Зна, кад у том граду Змај-Деспоте Вуче Са будимским краљем Турчина потуче. 74. Зна, кад су Маџари Шабац оставили; Зна, кад су се Немци око њега били; Зна, када су прешли преко реке Оаве; Зна, када су Шабац из топова тукли; Зна, кад се у њему стадоше да славе; Зна, како се, најзад, из њега повукли; Зна, кад Шабац опет паде под Турчина Памти он у њему Бегу Новљанина.