Otadžbina

48

ВЕРЕНИЦИ

је можда на њој и издахнуло? Друге жене више у годинама чекашена другу службу. Једна дотрча на дреку гладна детета, узе га и однеее до једне козе, која пасаше на гомили свеже траве, па га подметну њеној сиси, грдећи невешту животињу и уједно милући је, те да се лепо преда служби. Друга трчаше да узме једнога црвића, кога коза једна чепаше ногом, јер је силом хтела друго дете да надоји; опет друга носаше своје дете , нишући га и гледајући час да га успава несмом, час да га умири ласкавим речима, зовући га именом, које му је дала она сама. У тај пар ево једнога капуцина седе браде, ноеећи на свакој руци по плачно дете, која је они час узео од издахнулих матера; а жена једна притрча да их прими и оде гледајући међу женпма и козама, да одмах нађе, која ће им бити место матере. Младић, гоњен оним, што му је била прва и најјача мисао, није се један пут окренуо од дере да одлази, али увек би опет метнуо тако око, да још мало гледа. Када се најпосле отисну оданде пође поред тарабе све до неколиких колеба, које су поред ове биле и због којих мораде да скрене. Пође дакле поред колеба, али не пуштајући тарабу из очију, хотећи ићи до краја јој, па да нађе нову чистину. Елем како је гледао у напредак, да промотри пут, оте му се поглед на изненадну, пролазну и тренутну појаву, која га посве узбуди. На једно сто корака виде како прође и међу чатрљама изгуби се један капуцин, који и издалека и у оној брзини имаше сасвим ход и начин и стас Фра КристоФора. Можете мислити, како је журно похитао онамо, па ту тумарај, тражи, напред, натраг, унутра и напоље, кроз оне пролазе, докле опет не угледа са толиком радошћу онај стас, истог оног Фратра, угледа га мало даље, како се удаљава од једнога котла, па држећи један чанчић, упутио се једној колеби, онда га виде, како се посади на уласку од колебе, прекрсти чанчић, који је држао пред собом, па како поче јести, а непрестано се осврташе, као ко је непрестано на опрезу. Беше то заиста ®ра КристоФоро. Са две речи можемо да испричамо, шта је са њим било, откако смо га изгубили из очију, па до овога састанка. Из Римина никад није одлазио, а ни мислио није оданде одлазити, кад се у Милану појави куга и даде му прилику, коју је увек толико мислио, да свој живот положи за свога ближн-ега. Он наваљиваше са молбом , да га одазову, како би помагао кужнима и служио их. Конте ујак био је умро, у осталом сада су болничари били потребнији него политичари, те тако би услишан без тегобе. Одмах дође у Милан, оде у лазарет и био је тамо нека три месеца.