Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

49.

Али Ренцова радост, што је нашао свога доброга Фратра, оста неномућена само за један часак; тек што се био уверио, да је он, морао је и то опазити, колико се био променио. Држање му беше погнуто и клонуло, лице сухо и бледо, па у свему се виђаше човек малаксао, тело измождено и трошно , које је силан дух само подржавао и крепио. II он беше упр'о поглед у момка , који му прилазаше и који, не усуђујући се гласом, гледаше покретом да му се даде познати и разликовати »0, оче КристоФоро! (( рече му, када му се толико прпближи, да га је могао чути, а да не диже глас. »Ти овде!" рече Фратар, метнувши на земљу лончић и подигнувши се. »Како сте оче? како сте?« »Боље, него толики јадници, што што их овде видиш.« одговори Фратор. А глас му беше промукао, шупаљ и променут, као и све остало. Само му око беше које и пре и у њему нешто живље и сјајније, као да милосрђе, узвишено нри крају свога рада и ликујући у осећању да је близу своме искону, метнуло беше тамо жешћи и чистији огањ од онога, који хоћаше болест мало по мало да угаси. »Али ти", настави, »како си доспео ти овамо ? Зашто си дошао тако кузи у чељусти?« »Прекужиосам је, хвала богу. Дошао сам.... да тражим.... Лучију. 11 »Лучија? Зар је Лучија овде?" »Ту је, барем се уздам у бога, да ће још бити ту. (( »Јеси ли се оженио њом?" »0 драги оче! није ми још жена. Зар ви ништа не знате, шта је све било?« »Не знам, синко; откако ме је бог удаљио од вас, ја нисам ништа више чуо; али сада, кад ми те је он послао, право да ти кажем, желио бих пуно да што да чујем. Али.... како је са решењем о притвору?« »Ви дакле знате, шта су са мном чинили?" »Ма шта си чинио ти? сс »Слугпајте; ако бих рекао, да сам онога дана у Милану био при чистој свести, морао бих лагати; али ја нисам учинио никакво ружно дело.« »То ти верујем, а и пре сам то веровао.« »Дакле вам сада могу све казати. (< »Чекај«, рече Фратар, па учини неколико корака од колебе и викну: »оче Виторе! (( ОТАЦлИНА КН>. XX. СВ. 77 -МА 4