Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

Мало за тим указа се млад капуцип, коме рече: »Оче Виторе, учини ми љубав, па у место мене надгледај ове наше сиромахе, докле се ја будем уклонио; али ако би ко мене желео, зовни ме. Нарочито онај онамо! Ако буде дао и најмањи знак да је дошао к себи, одмах ми јави, тако ти љубави!« »Не брини се«, одговори младић. А старац се окрене Репцу и рече: »Уђимо овде. Али.... с< додаде уједанпут и застаде; »ти ми изгледаш сав сустао; биће да требаш да једеш.« »Ваистину«, рече Ренцо; »сада, када ми споменусте, сетих се, да још нисам ништа окусио." »Чскај", на то ће фратар. Па узе други лончић и оде до котла да га напуни, онда се рат и даде га Ренцу са ожицом; посади га на сламњачу, на коој почиваше, затим^ оде до бурета једног у углу, наточи купу вина [и метну га на сто пред свога госта; онда узе и он свој лончић и посади се поред њега. »0, оче КристоФоро! с( рече Ренцо; »зар је то за вас, да то чините? Ала све увек онај исти. Хвала вам од срца. (< »Немој да ми захваљујеш«, одговори Фратар ; »то је сиротињско; али си и ти у овај пар сиромашак. А сада ми кажи оно што не знам, причај ми за ону нашу сиротицу; па гледај укратко, јер се нема каде, има се много посла, као што видиш.« Ренцо поче казивати Лучијина збитија између једне ожице и друге, како је била смештена у клоштру у Монци, како отета.... Ири помисли на такве патње и такве опасности, при помисли, да је он упутио бедницу на то место, добри Фратар не могаше дахнути ; али брзо дође к себи, када чу, како се чудно спасла, како је враћена матери и од ове смештена код доне Праседе. »Сада ћу да вам причам за себе к , настави Ренцо. Па у кратко исприча дан у Милану, бегство, па како је непрестано био далеко од куће, а сада, када је све тумбе окренето, да се усудио да тамо иде; како није затекао Ањезу; како је у Милану дознао, да је Лучија у лазарету. »Па сам овде <( , закључи, »овде сам да је тражим, да видим, је ли жива, и да ли.... мари још за ме.... јер.... каткада....« »Али к , питаше Фратар, »имаш ли каква знака , где су је сместили, када је дошла амо? <( »Ништа, драги оче, ништа, до ли да је ту, ако је још ту, што нека би дао бог!« »Јадниче! Па како си је досада овде тражио?«