Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

53

јање и смејати им се; сад је дошло време , кад људи етоје један снроћу другога очи на очи, па.... ја ћу му већ судити!« »Несретниче!« крикну отац Кристофоро гласом, који беше добио сву своју некадашњу силу извук; „несретниче ! с( а његова оборена глава подиже се са груди; образи се обојише некадашњим животом , а огањ његових очију имаше иешто као страшно. »Гледај, несретниче !« Па докле једном руком стискиваше и дрмаше снажно Ренцову мишицу, пружи другу преда се, показујући колико је више могао жалосни поглед око њих. »11огле, ко је онај. који казни! онај, који суди, а није суђен! онај, који шиба и који прашта! А ти, црв у прашини, ти хоћеш да судиш! Ти знаш, ти, шта је правда! Одлази несретниче, одлази! Надао сам се.... да, надао сам се, да ће ми бог пре моје смрти дати утеху да чујем, да је моја сирота Лучија у животу, да ћујеможда видети и чути јој обећање, како ће према гробу, у коме ћу ја бити обратити једну молитву. Одлази, ти си ме лишио моје надежде. Бог шу није оставио на земљи за тебе, и ти зацело ниси тако продрзљив, да себе држиш за достојпа, да бог мисли да те утеши. Он је на њу мислио, јер она је од оних душа, којима су намењене вечите радости. Одлази! немам више каде да то слушам«. Па с тим речима отиспу од себе Ренцову руку и пође ирема једној болесничкој колеби. »Ох, оче! ;( рече Ренцо идући за њим молећи, „зар хоћете тако да ме отерате?« »Шта! к на то ће капуции гласом пе мање озбиљним. »Зар се ти усуђујеш искати, да ја крадем време овим бедницима, којичекају да им зборим о божјем опроштењу, па да слушам твоје речи од помаме, твоје осветне намере ? Ја сам те слушао, када си иекао утехе и помоћи; махпуо сам милосрђе ради милосрђа; али ти сада имаш у твоме срцу твоју освету; шта ћеш од мене ? одлази! Ја сам гледао како овде умиру увређени, који праштају; увредиоце, који су уздисали, што не могу да ће понизе пред увређенима; ја сам плакао с једнима и са другима; али шта ћу с тобом? 11 »Ох! праштам му, заиста му праштам, за увек му праштам! <с викну момак. »Ренцо! сс рече Фратор са тишом строгошћу; »иромисли са, па ми кажи, колико си му пута опростио. 8 Па када до некле постаја, не добивши одговора, уједанпут спусти главу и гласом суморним и тихим настави: »Ти знаш, зашто носим ову ризу. сс Ренцо оклеваше.