Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

„Знаш ли?« понови старац. »Знам,« одговори Ренцо. »И ја сам мрзи »; ја, који сам те укорио због једне мисли, због једне речи, ја сам убио онога, кога сам мрзио од свега срца, кога сам мрзио одавна. (( »Да, али силеџију, једнога од оних....« »Мучи! а прекину му реч Фратор: »мислиш ли ти, кад би се то могло извинити, да ја не бих био нашао извињење за тридесет година? Ах! кад бих ти могао метнути у срце чуство, које сам од то доба вазда имао и које имам и сада још према ономе, кога сам мрзио. Кад бих могао! Ја? али бог може, он нека учини.... Чуј, Ренцо, он ти више добра жели, него ти сам: ти си могао мислити на освету, али он има довољно силе и довољно милосрђа, да те предупреди ; он ти указује милост, које неко други и сувише није био достојан. Ти знаш, казао си толико пута, да он може да заустави насилничку руку, али знај, да он може да задржи и руку осветљивца. Па што си сиромах, што си увређен, мислиш ли ти, да он не може од тебе одбранити човека, кога је створио по своме подобију? Зар ти мислиш, да ће те оп пустити да чиниш све што хоћеш ? Можеш да мрзиш и да себе упропастиш, можеш једним твојим чуством удаљити од себе сваки благослов. Јер макар ти како било, ма какву срећу имао, буди уверен, да ће ти се све окренути на казну, докле год не будеш опростио тако, да не можеш више казати: праштам му ! (( »Да, да, (( рече Ренцо сав узбуњен и збуњен; »ја видим, да сам зборио као животиња, а не као кршћанин; а сада, по милости божјој, да, праштам му од свег срца. (( »А да га видиш? (( »Молио бих Господа, да ми даде стрпљивости, а њему да дирне срце. (( »Да ли би се ти сетио, да Господ није рекао, да праштамо својим злотвор-ма, но да је рекао, да их љубимо? Да ли би се ти сетио, да је он њега толико љубио, да је умро зањ? (( »Бих, са његовом помоћи.« »Добро, а ти ходи са мном. Казао си, да ћеш га наћи; наћи ћеш га. Ходи, па види, кога би могао мрзити, коме би си могао зла мислити и хтети да му га учиниш, над чијим животом си хтео да се правиш господар.« Пак узе Ренца за руку и стиснувши је, како би могао здрав момак да стегне, пође Ренцо пође за њим, не усуђу.ју ћи се, да га што пита. После неколико корака заустави се Фратор испред врата једне колибе, погледа Ренцу у лице с озбиљношћу и нежношћу, па га уведе унутра.