Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

55

Прво што угледа при улажењу, беше један болесник, који сеђаше на дну на слами, але не тешки болесник, но који могаше.изгледати да Ке скоро оздравити, који кад угледа Фратора, махну главом, као нечући; Фратор спусти главу са изразом туге и преданости. Међутим Ренцо гледаше са неспокојним љубопитством остале предметс, виде три четири болесника, а међу њима разазна једнога на једној страни на модровцу, увијена у планту, по њему господски плашт место покривача; он га боље погледа, познаде дон Родрига и уступи једаи корак; али Фратор му наново стиште руку, за коју га је држао, довуче га до постеље и пруживши над њу другу руку, показа му прстом човека, који тамо лежаше. Несрећник лежаше напомичпо ; очи избечио, али без ногледа; лице му бледо и пуно црних пега; усне му црне и отекле; човек би рекао, лешина, када не би жестоко трзање показивало, да је ту жилав живот. Овда онда дигле би се груди са тешким одисањем; десница му беше изнад плашта, па притискиваше груди близу срца а прсти се скупили, сви модри, а по врховима црни. »Видиш ли« рече Фратор 'гихим и озбиљнин гласом. »Може да буде казна, може да буде милосрђе. Оно чуство, које ћеш ти сада овде имати према овоме човеку, који те је увредио, исто чуство имаће онога дана према теби бог, кога си ти уврсдио. Благослови га, да будеш благословен. Има четири дана, како је овде, као што га видиш, а још се није разабрао. Можда је Господ вољан да му даде часак свести, али хоће да га ти за то молиш; можда хоће да му се ти за то молиш с оном невином душом; можда чува своју милост само на твоју молитву, на молитву срца уцвиљена и пуна одрицања, можда спас овога човека и твој спас зависи сада од тебе, од твога чуства, од праштања и сажаљења.... и љубави.« Он умукну, склопи руке, спусти лице над њих и поче богу молити се; Ренцо учини исто тако. Остадоше неколико тренутака тако, када удари звоно. Обојица се кренуше, као да су се договорили, и одоше. Нити један питаше, нитн други увераваше; лица им зборише. »Сада иди, с( узе реч Фратар, »пођи спреман, било да примиш милост, било да принесеш жртву, а бога да хвалиш, ма какав био исход твоме тражењу. А био исход ма какав, дођи да ме известиш; заједно ћемо га хвалити.« Без даљих речи раставише се; један оде, одакле је дошао, други се упути капели, која је оданде била на сто корака. (НАСТАВИЋЕ СЕ)