Otadžbina

58

РАЗВИТАК ТЕОЛОГШЕ

који су оне заузимале у првобитном стању. Оно што људи у почетку обожавају јесте теолошка хипотеза, али не морални идејал. Пророци, ако не у Форми, у суштини износе сасма супротну доктрину. Они непрестано тежо да моралну идеју ослободе веза тадашње теологије, које је гуше, и од ритаула који теологију прати. Но пророчки критицизам није био интелектуални критицизам, подигнут на чисто научним основама. Обожаваоци ликова и они који су веровали да жртве и церемоније помажу и вреде, са свим су логично могли истицати свој критички суд на супрот суђењу пророчком, јер критицизам је ових био само етички. Оа висине свога моралног глсдишта : да је сва дужност човекова да чини правду и воли милосрђе, и да се онако »снисходљиво« понаша као што и цридичи његовој безначајности према Вечноме , пророци се само смеју обожатељима дрвља и камења и богослужбених обреда. Ликови дрвечи и камени су у њиховим очима нераздвојно спојени са самом неморалношћу и с тога их немилосрдно треба разрушити. Жртве и церемоније, па ма каква да им је унутрашња вредност, могле би се трпити само под условом да престану саме бити идоли ; шта више, биле би још од вредности кад би могле што да послужс обожавању правог Јехове — мораллног идеала. (с Политичке недаће које су од IX. века по Хр. наступиле за јеврејски народ и које су почеле с деобом царства а завршиле се робовањем у Вавилону, могле су само ојачати пророчки пуританизам VIII. и VII. века. Несреће народне приписиване су отпадништву од јсднога правога Бога, а тиме давале храну реФорматорској ревности пророка, у духу чистога монотеизма. И тек у ропству вавилонском могао је пророчки пуританизам очистити теологију од политеизма који се још беше затекао а тек је се ту и тада, и то први пут у историји створио чисти монотеизам уз који је сада ишао и етички кодекс, »ненадмашан својом чистином и својом подобношћу да буде елеменат који друштво спаја.« Али се и овде морал чврсто држи за ритуал. Ни пророци нису успели да монотеизам ослободе свију његових ранијих, политеистичких веза. Одбачена је идолатрија ликова, духова, али је и даље остао снажан — ако не још због своје везе с моралом и оснажен — ритуал, који и даље задржава своје светињиштво, изједњачујући се са самом моралношћу. Једна је заблуда истисла другу — обична судбина весела човечанства. Александрова маћедонско-грчка инвазија на Азију довела је Грке и њихну науку у ближи додир с јеврејском теологијом. И ова је сада имала да издржи нову критику, с новим, научно-етичким основама, чиме и улази у нову Фазу своје еволуције.