Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

63

изу који за њ дође; њега је то умиривало, што се толико бринуо око тога да га што скорије нађу. Иза њега бејаху овце. Он се нехотице осврне, то му блејање изгледаше тако жалосно; али као да се сам хтео умирити, он потапше коњу врат, на затегнувши за тим узде, он се опет усправи у седлу. Пут је опет водио кроз један пролаз. Доле у долини сијало је сунце. Кроз њега прође промисао: тамо има тако много сиромашних људи. који нигде ништа немају и дани им пролазе у бризи, како ће само да живе — за што се не би могао живот од њих кунити, па да се њихове године додају својима и тако непрестано живети? Тај глугш свет има право што не држи да смо ми штогод више од њих, јер ево и ми морамо умирати, од истих болести као и они.... Овде све непрестано живи , дрво и животиња и човек, а тамо горе у двору лежи један човек на самрти, као што се вели, можда ће већ умрети овога тренутка. Овај ваздух носи његов последњи дах. Где је он? Зашто не обузме смртни дрхат сво његово имање, дрва, људе и животиње? Требало би, да све њим заједно живи, и све с њим умире! Ове је његово. Таква сисромаштина.... »Ја сам сирота жена, уделите ми штогод!« рече јахачу на један пут нека прилика, која се појави из густога шипрага. То беше стара Ценца. Бруно се трже, као да је авет угледао. Он удари коња маму.з&ма и одјури одатле, коса му се на глави диже и једва се умири. Некако само од себе наставише се прекинуте мисли, и у њих се умешаше речи старе Ценце: Удели ми што.... Кад би све умрло с господарем, који би наслеђивао? Шта има човек од својих мисли? Па и оне умиру с њим.... »Нећу да мислим«, рече Бруно на један пут гласно. »Нећу! Сутра, прекосутра, доцније, само не сад; сад вас, мисли моје, ја нећу!« Он промаје шеширом, као да ће тиме и мисли разлетети се, за тим удари коња и дирну мамузама, да се овај диже у вис, па онда одјури даље као бесан. Бринући се да се у седлу чврсто држи, отресао се свог залудног мудровања, као што му размишљање изгледаше. Он је чврсто седео, притиснуо ноге коњу низ ребра и то напрезање телом чинило му је добро. Па ипак морао је на један пут на свога оца опет да мисли. Нешто му задркта у грудима.... у овом је тренутку морало бити. .. сад се отео из очевих груди последњи дах.... Брунова рука нехотице задркта. Коњ стаде. Он га опет дирну мамузама, те одјури, он је јурио своје мисли. У то му викне неки глас: »Бруио, стани ! <( Њега прође језа Чији је то глас? Ко га зове овде по његовом имену ? Хладан мртвачки зној проби му чело.