Otadžbina
НА ПРЕСТОЛУ
65
нога дана ти не можеш издржати, и за цело не данас, него тек сутра, доцније може бити, збиће се оно што се неда избећи. Као изломљен у свима удовима подиже се на послетку са земље и угшта људе на њиви, које је то место и дозна, да је далеко измакао од пута. А ако је сеиз за њим појахао, па га не нађе? Бруну савест није пребацивала, он то није хтео — зао случај одвео га је с правог пута. Нико га није овде познавао. На један пут зачу се свирка. Многа кола, окићена зеленим грањем, возише путем. »Шта је то? Да није каква свадба?« упита он сељака, који му је пут казивао. »Ја не знам, ја мислим, да су варошани, који возе у жетву, а можда су и бирачи за члана скупштинског. Бруно се опет попе на коња. Сељак га зачуђенс погледа, јер та је запитао за најпречи пут у Вилденорт; он му показа пут, којим је могао на сигурно одјахати тамо. Али је Бруно више волео, да данас јаши друмом, није више марио за шуму; он прође поред кола, испред којих је била музика с црно-црвено-жутом заставом. Он брзо пројаше са стране. Он није хтео никакву свирку да чује. 6. Пре него што је лекар дошао, пустише болеснику крв; Гинтер, који је са собом донео малу апотеку, спремио је брзо неки лек, који Еберхарда умири. Он је сад спавао. Крупан зној избио је по челу. Гинтер се шетао по соби. Ирма је седела скривена, она је видела оца, али је он није могао угледати. Он уздахну дубоко, пробуди се и погледа око себе. Ирма му похита. Он је укочсно погледа, за тим јој мигом даде знак, да отвори прозор. На пољу је сунце сијало, ваздух из шуме и влажна хладноћа појурише у собу; Еберхард климну главом. Црте болесникове посташе мало затегнуте, он је знао, да сада довозе прве снопове са баровитог места, које је он исушио. У предсобљу се чуше кораци. Гунтер дође заједно с најстаријим момком. „ У1)Н само«, рече он код врата, »твом ће господару милобити". Тешким кораком приђе слуга кревету болесниковом и рече, држећи у десној руци руковет класја, а левом ударајући се по грудима, као да је хтео истиснути речи: »Ево, господару, доносим вам прво класје с нове њиве и желим, да још много година једете хлеб с те њиве сс . Отаџбииа књ. хх. си. 77. 5