Otadžbina

66

НА ПРЕСТОЛУ

Еберхард узе класје, а другом руком стисну руку слуге, који за тим оде и доле у житници седе на један сноп и плакаше. »Хоћу ли ја остати код тебе или само твоје дете ? (< запита Гунтер. Еберхард испусти класје , оно паде на његов покривач. Он узе Ирму за руку. Гунтер изађе на поље. Еберхард пусти сад и руку своје ћерке, ноказа руком њезино срце и за тим на класје. Она затресе главом и рече: »Оче, ја те не разумем«. Лице у Еберхарда болом се превуче и он метну прст па уста, као да се тужи што не може да говори; ко зна, дали није он хтсо рећи: и из баровита места може да поникне добра жетва, само кад се уради као што треба — па тако и из твога срца, моје дете, из изгубљенога, опустелога.... »Ја ћу дозвати Гунтера«, рече Ирма, може бити он ће разумети, шта ти мислиџј". Еберхард даде мигом знак да то неће: у његовим цртама беше као љутња, што га Ирма не разуме. Он се уједаше за усне које не могаху речи прозборити и хтеде се подићи. Ирма му поможе и он седе на узглавнике наслоњен. Лице му бешс промењено. На њему се показа нека необична боја, и необичан израз. Ирма гледаше са зебњом шта се збива. Она клече поред кревета и наслони образ на очеву руку. Он повуче руку. Она га погледа. С највећим напрезањем подиже он руку — њу пређе мртвачки зној — опруженим прстом написа он њој на челу једну реч, кратку — он види, чује, чита ту реч, види је у ваздуху, на свом челу, у мозгу, у души, свуда — она викне гласно и иаде на земљу. Гунтер уђе брзо унутра. Он прође норед Ирме, подизке клонулу руку Еберхардову, гледао је како му срце куца, тргне се мало и заклопи очи своме пријатељу. Беше мртва тишина у соби. На један пут зачу-се свирка испред куће и из стотине грла викнуше: да живи наш посланик, племенити гроФ Еберхард! Ирма на поду покрете се, Гунтер прође поред ње, изађе у двориште, и ућуташе свирка и гласови. Топот коња примицаше се; Бруно ујаха у двориште. Он сиђе с коња, он је читао у цртама Гунтеровим и осталих, шта се збило.