Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

67

Он нокрије лице рукама и наслони се на Гунтера, који га у кућу уведе.... Кад су Гунтер и Бруно ушли у собу мртвачеву, лежао је он сам; Ирме је било нестало, она се затворила у своју собу. 7. Ко сатире свој живот, не сатире само свој сопствени. Дете, које је свога оца увредило, не може никада мира да има. На твоме чслу стоји вечити знак, Каинов знак очеве руке. Ти не можеш сам више да погледаш у своје лице нитн ко други да га гледа. Можеш ли ти од самога себе побећи? Свуда гониш самог себе. Ти си пропао, изгубљен у самоме себи.... Тако је непрестано говорио неки глас у души Ирминој. Она је лежала у тамној соби, ни један сунчев зрак није продирао у собу, никакву свећу нису смсли донети; она је била сама собом и с мраком. Њене мисли звале су је као гласови. с десна, с лева, озго, оздо , са свих страна — и често било јој је као да у помрчини лебди очева рука као усијана са опруженим прстом. Она је на пољу чула Брунов глас, глас лекарев; Бруно је хтео нешто да запита, Гунтер је хтео да се врати у варош. Ирма одговори да она не може никога да види, по Гунтеру поздравила је све који су је волели. Гунтер нареди лекару и собарици, да добро мотре на Ирму; он посла једног гласника у манастир по Ему. Ирма оста у тами и самоћи. Искушник јој пође и говораше јој: Што убијаш свој млади живот? Пред тобом лежи цео свет са својим сјајем и лепотом. На твоме челу нема ни трага. Рука је укочена и прешла у трулеж. Отми се! Свет је твој! Зашто да чамиш? На што испаштати? Сваки живи за се, сваки умире за се. Твој отац није скратио свој век, па не скраћуј ни ти твој ! Шта је грех ? — — — Смрт нема никаква права на живот, само живот има права... Она је осећала, да је нешто на њој овде онде вуче и на један пут угледа она у помрчини ону слику од еванђеља, како се сатана и анђео отимају око леша Мојсијевог. Ја нисам лешина! викну она на једанпут. Нема ни анђела ни ђавола! Све је лаж! Од како свет постоји причају нама, деци, свакојаке басне у мраку. Ево дана. Ја ћу дићи завесу, па је цео свстли свет мој. Зар хиљаде њих нису погрешили као ја, па опет срећно живе ? б*