Otadžbina

на престолу

73

очи, које сад плачу. Ако се оно, што је узвишено, може очиститн — а у којега смртнога створа не би то могло бити? — то ће онда овај бол ваш дух још више узвисити. Али ја вас молим не идите тако високо и не остављајте нас тако дубоко и ниско. Узмите и нас са собом у висину«. Црте на лицу Ирмином узеше горак, ледени израз. Она настави читање : »Ако ви дуже од седам дана мучите своје лепе очи сузама и ваше велико срце уздасима и желите самохрано да живите, кажите ми то ма једном речју. Ако хоћете своју жалост да продужите, да у путовању к себи дођетс, реците само, куда желите путовати; само немојте сувише далеко, не сувише далско у земљу болова, у земљу која вам је непозната. Ви морате бити весели, да весело и брзо претурите жалост преко главе. ваш пријатељ К. сс У овом писму беше још једна цедуљица с натписом: »Одмах да се спали«. »Ја не могу дуже живети без тебе, ја ћу пропасти ако те изгубим. Живот је само садашњост. Ја могу живети само у светлости твојих очију, ја нећу облаке, ја хоћу само сунце. Сети се само, колики свет мисли у себи чуваш. Пусти нека тај свет влада! Ти не смеш бити тужна, то не смеш! Мене ради. Ти кораш савладати тај бол, мораш му господар бити као нпо си и надамном! Буди снажна, пређи преко свега! Дођи очекујете те твој Курт«. Пољубац за вечност! Само ја могу облаке с твога чела пољупцима уклонити, ја могу и ја хоћу. Ирма узвикну, њу обузе неко грчевито смејање. Могу ли која уста пољубити то чело? Какав ће бити мртвачки зној, који се ту упио? Како она ужасна реч на уснама? Узми то пољупцима! Узми! То гори, од тога се мрзнем. -■ Ове последње речи чула је само собарица. Она хтеде да уђе у собу Ирмину, али врата беху забрављена. После некога времена диже главу Ирма и беше се зачудила што је била на поду; она се диже и нареди, да јој донесу светлссти и што треба за писање. Она спали оба краљева писма, неко време држала је тешку главу у обема рукама, за тим узе перо и написа: пКуаљице ! Ја испаштам своју кривицу смрћу. Опрости и заборави. Ирма«.