Otadžbina

74

НА ПРЕСТОЛУ

За тим узе другу хартију и написа: »Пријатељу ! Последњи пут говорим с тобом. Ми смо обоје залутали и то ужасно. Ја испаштам. Ти ниси само свој. Ти си њезин и целога народа. Ти и мораш животом испаштати, а ја смрћу. Охрабри се, измири се са законом, који те везује за њу и за целину. Ти си се обојега одрицао, а ја, ја сам ти у томе помагала. Наш живот, наша љубав учинила је страшна чуда с тобом. Ти си се и самога себе одрицао. Ти мораш опет бити што си бис. То ти довикујем ја умирући, а умрећу радо, ако ти мене и себе послушаш. Вечна природа зна, да ми нисмо хтели да грешимо, али се тако збило. Мени је пресуда на челу написана, гледај да твоју стегнеш у срцу и живи из нова. Ове је још твоје. Ја примам пољубац за вечност од смрти. Послушај овај глас и не заборави га! Али заборави ону, која ти тим гласом довикује. Ја не тражим никаква сећања«. Она запечати писма, али их склони брзо, јер је прекидоше у послу. Пријавили су Ему, или управо сестру СераФиму. 9. Лекар је по једном гласнику известио Ему о смрти гроФа Еберхарда и о очајању Ирмином. Игуманија је Еми опомињала, да похита младој пријатељици, којој има толико да благодари, а.ш како ни једна калуђерица не сме сама путовати, она јој одреди једну сестру као пратилицу, која беше позната као одлична нудиља. Кад је собарица пријавила који су дошли, Ирма нехотице скочи. »Ето мени спасења ! У манастиру, одвојена од целога света, за живота мртва — тамо чекаш, док те у гроб не однесу. с( Шивот, у коме ничега нема... говорило је нешто на један пут, као да је стари лађар стајао иза ње, који је те речи казао. Нека пркосна мисао беше јој на уснама : ја нећу да чекам крај моме животу, ја ћу натерати да крај — Подуже је трајало, док је она собарици одговорила : »Веома им хвала, али ја нећу никога да видим ни да чујем.« Ирма се осети некако јака, кад је ове речи изговорила. Ето и то прође, морало је проћи. И опет беше мирно и мрачно, и опет се на пољу чуло куцање сахата: отац — ћерка, ћерка — отац. Из долине зачуше се звона ; то беше вечерње. Мора бити ! рече Ирма у себи. Она размаче завесе на прозору и погледа у долину, туда су ишле обе калуђерице у дугачком црном оделу кроз ливаде. Она је у мислима ишла за њима и гово-