Otadžbina

76

НА ПРЕСТОЛУ

„Тамо !« рече Ирма, „ тамо си ти, хладна смрти !« Плуто стаде, њему се учиншо, као да му је господарица то заповедила. »Имаш право, к рече она , милијући га по врату , »доста је далеко. 11 Она сиђе с коња и окрете га на другу страну ; коњ је погледа још једаннут својим верним очима , она је дигла вео с лица. »Иди, Плуто, кући, ти треба да живиш. Иди!« Коњ стоји мирно, Она диже бич и удари га њиме и он одјури; грива и реп лепршали су се у вечерњем ветру како је јурио преко гребена. Ирма стоји и гледа за њим. За тим она седе на ивицу једне испале стене и гледала је у даљину и у сунце које је заходило. »Ово је последњи пут, лепа светлости, лепе боје на небу, последњи пут, пре иего што потонем у мрак смрти..\ с< За један т;.енутак седела је она са свим обузета изгледом, који се пред њом створио ; опа није знала више, од куда је дошла, нити куда ће. Далеко испред ње беху висока брда, врх до врха, и све даље тамо виђаше се други врхови. Шумом покривена брда омотао је плавичасти ваздух, на голим окомцима таласаше се вечерњи зрак, а тамо на високим брдима снегом покривеним ширило се вечерње руменило и то све више у вис , док је доле мрак све јачи постојао. Као зажарен видео се тамо ј.едан снежан врх и сад пређе један облак и однесе са собом светлуцање као да је био вео, који је она дигла с лица ; облак се таласаше зажарен, а снежни висови стојаху мртвачком бојом превучени. То беше изглед умрлога. Смрт покоси брегове. Кад би се могло с њим заједно прећи тако у етеру ! Ирма мало задрхта, хладна нромаха прође висином. Она пређе рукама преко лица. Она је осетила, како је побледила. Она се подиже, попе се више да још једном угледа зажарено сунце, али беше доцкан и она гласно рече : »Шта вреди гледати у сунце, било хиљаде и хиљаде пута, кад нам оно ипак једанпут мора за свагда заћи ? И оно је већ зашло ономе у гробу, на чијој руци већ трулеж....® Њу обузе несвестица — она паде у маховину. Кад је к себи дошла беше, ноћ. Она се диже и уздигнувши одело, она оде у мрачиу шуму.