Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

77

10. Ирма је ишла путањом, која се кроз високо дрвеће вијугала. Ишла је чврстим и сигурним кораком. У скоро пређе путања у широк пут. У даљини сену муња, разби за тренутак ноћ и указа се небо, које је још тамо иза ноћи било. Ирма готово и не погледа никуда, она и не мишљаше ништа више, до само како да нађе пут. Беше тишина у шуми, само понекад чуло се нешто , као да човек јечи , тако тужно. То јецање долазаше с једног дрвета, које је било уздуж расцепљено. Али јецање ишло је непрестано с њом, увек испред ње. Она потражи дрво коме је срце тако болно ; она га не нађе ; пут води све више у шуму. Она пође низ брег. Сад је све мирно. Пута нестаде, али издалека просијаваше циљ, месецом објасано језеро. Она је ишла све даље и даље кроз шуму по мекој маховини без пута. Почесто се чуше из лишћа на дрвећу тужни гласови тица; ласица или куна давила је заспале у њиховим гњездима. — У свету је вечито убијање, једни прождиру друге. Људи се убијају и упропашћују само не ждеру један другог — само се тим разликују од животиња. И још само нечим — да још нечим ! То је ! Оамо човек може самог себе убити. Ирму обузе несвестица при тој помисли. Она се ухвати за једно дрво , па онда опст настави свој пут даље. Оамо никакве слабодушности ! Чврсто и одлучно мора се извршити оно, што се не да мењати, све даље ишла је кроз гауму. Образи су јој горели. а с чела је капао зној, али у срцу јој је било врло хладно. Кроз густи шибљак нешто шушну ; то беше јелен, кога је она уплашила. Он се уплашио од ње, а она од јелена, она као да већ осећа како је рогом пробада ; она отрча низ брег ; далеко још чуло се у шибљаку ломљење грана , па онда наста тишина. Високи врхови дрвећа шуште ; шушти и вода , час близу, час далеко и сад чује она брујање потока, који са неке стене пада; она види пену коју је месец обасјао , она не зна више где је , нити иде ли к језеру или се удаљује од њега. Ако се она у шуми изгуби, ако отта мора пасти од умора, па је нађу и опет врате у живот, у јад и чемер?. . Она скупи сву своју снагу и пође даље. Ноћ је била хладна али с образа њених падаху вреле капље ; она додирну своје чело — ту је врео извор , одакле истиче као из погођеног места. Она погледа у звезде, она види звездане слике, она их познаје, али велике вође у бескрајности не воде по путу заблуда у густој шуми уеамљено и залутало дете. Ирма се сећала ноћи, када је лекар скретао њезине погледе у даљину — како је то сада све поништено, сва је величина пала , па и сам поглед на звезде постао је огра-