Otadžbina

6*

ТУРСКИ РАТОВИ У ЕВРОПИ

83

редова, а маси (народу) натоварио само дужности и неправду. У Босни су Патарени (Вогумили) давали јасан, а од времена на време крвав протест против оваког стања и тражили друштвене реФорме. Поред свега овог, у XIV, а нарочито у XV веку има у турској војсцн доста хришћанских бегунаца и незадовољника. Хришћански ггрестоли имали су скоро свагда по каквог претендента на престо, који је налазио одличан пријам код турског цара и добивао војску. По неки даровитн Орбин, Бугарин и Грк, који .у својој отацбини не би могао ући у виши ред , од онога у ком се родио, налазио је у турском табору отворено поље до највећих положаја. Све ово помагало је Турцима у њиховим операцијама. Преко примљених незадовољника сазнавала је тајне намере и планове хришћанских држава и према томе удешавала своје операције, да нобеди. У опште дакле елементи, који су радили да растроје стари политичко-друштвени ред олакшали су Турцима успехе. На послетку ове успехе олакшало је и то, што је био раздор међу Орбима, Бугарима и Грцима. У овоме су се истрошили тако, да је ТурЦима остало да се боре са инвалидским државама. Пропасти балканског полуострва знатно је допринео и раздвој источне од западне цркве. Папе - су тежиле да цео свет бар у духовном и моралном погледу освоје. Организација римокатоличке цркве, у погледу дисциплине и ревности има негпто исламскога у себи. Она као да мора све више да осваја или да умире. Њена је девиза »ехсеШог« (све више). Али, у оном тренутку, кад није могла више да се пење она је почела да се рунш. Но римске Папе ишле су не само на то да освајају у моралном погледу, већ су наследили од римских императора и завладалачку политику. Католички народи у средњем веку поштовали су ово папино право и цареви и краљеви добивали су круне из његових руку. Кад су се пак раздвојиле источна и западна црква, растале су се са охолом срдњом и да се више никад не погледају. Мржњомједне према другој дихали су не само попови и калућери, него и они народи, који су њих у руку љубили. Нарочито је ова горчина расла, што је Паиа предузео да на балканском полуострву распростре римокамокатоличку веру. Међутим се слабост и трулост Византије показала у многим борбама са Бугарском, а још вишм у унутрашњим бунама. Ове су правили поједине војводе који су до неког утицаја и гласа дошли и проглашавали се за независне господаре. На послетку су Византију раздирали спољни непријатељи. Познато је, да су Норманп држали јужну Италију. Њихов владар Роберт Гвискар, који је владао Сицилијом и Неапољем оценио је важност оностраног јадранског приморја и са благословом Папе Гргура VII