Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

47

Последње недеље причала је Кити матери њен разговор са Вроњским за време једне мазурке. Тај разговор умирио је кнегињу у неколико али не сасвим. Вроњски је казао Кити,да су он и његов брат сасвим навикли да се у свему покоравају матери, тако, да се ни на какав важан корак не могу одлучити, док се о томе прво сањом не посаветују.... „А сада очекујем, као особиту срећу долазак моје матере из Петрограда,« рекао је он. Кити је причала, не придајући овим речима какав особити значај. Али је мати то са свим друкчи.је разумела. Она је знала да ће се стара госпа сваког дана очекивати, као и то, да ће се она избору свога сина радовати, а учинило јој се чудновато, што је он пз страха да се матери не замери, своју намеру прећутао. Ну њој је јако било стало до те удадбе, а још више да дође до спокојства и да скине бригу с врата. За то се и падаше повољном свршетку. Тога дана била је понова узнемирена појавом Љовина. Бојала се дањенакћп, која као да је била неко време наклоњена Љовину, неће из великог поверења одрећи се Вроњског , или да Љовинов долазак може замрсити а и одуговлачити ствар, која јевећ била при свршетку. »Јели он одавна овде?« угшта кнегиња кад су кући дошли. „Тек од данас, мама!« »Ја ћу ти само једну рећи,« настави кнегиња, тако, да је Кити могла погодити на њеном промењеном, озбиљном изразу о чему ће бити говора „Мама," рече јој она усплахирено, окренувши се нагло к њој „молим вас! молим вас! Не говорите о томе! Ја знам, знам све.« Она љубљаше само Вроњског , љубљаше као никад до сада и како никад неће ни љубити, а знађаше да мати хоће да говори о својој жељи. Али управо то јој и беше не иријатно; премда ова својевољна забрлна вређаше материне назоре. »Хоћу само то да ти кажем, да кад ко има .једину наду.... с< »Мама, голубице моја! за име св?та не говорите ! »Тгутим већ," рече мати, приметивши сузе у кћериним очима, и само једно, срце моје: ти си ми обећала да према мени нећеш бити неповерљива. — Није ли тако?« „Јесте, никада, мама! к одговори Кити иоруменивши и погледа матери право у лице. »Али за сада немам још ншнта да кажем.« »Ја.... Ја ... и кад бих знала казати, шта и како.... Незнам...." »Не, те очи не умеју лагати,« мислила је мати и смешкаше се. Кити је била цело по подне, до вечера, у таком распожењу као регрут пред битку. Срце јој силно куцаше и никако није могла да прибере мисли. Осећаше, да ће данашње вече, где ће она двојица први пут бити један прзма другом, решити њену судбину. Пре-