Otadžbina

36»

НЕБЛАГОДАРЧОСТ СРБА СПРАМ РУСИЈП

567

«У духу српске педагогије мораху се ствари пре сваке теорије. што боље очигледно познати, али је та педагогија уједно ишла за тим да се изучи књижевност двају древнпх народа, ишла је дакле за образовањем, које се у опште назива класичтш. Она је изучавањем старога света хтела да упозна словене и да нх учини самосталнима. Она није допуштала да се исмева животворни извор народне свестп. Само под условом класичке спреме држали су Обрадовић и Јанковић да се може постићи успех у наукама. што сачињавају универзитетско завршно образовање. «Поставивши главном цељи човековом да радп и да се труди ради себе и ради других, Обрадовнћ и Јанковић уклањали су шкодљиву противност пзмеђу класичког и реалног васпптања. помоћу узвишених начела која су у опште у животу налазила реалног оправдања. «После су та начела са добрпм успехом псповедала код нас још два Србина који су као и Јанковић били позвани у Русију. «Ево како је један од њпх са катедре објашњавао значај народне просвете у Русији: Просвета ваља у свакога Руса као члана одлпчног, великодушног и оштроумнога народа, да развпје два нераздељива својства, а то су хтети и умети тачно и целисходно извршити своју заједничку грађанску дужност. «Тако су нас учила два Србина, један проФесор философије а други нроФесор грађанског права. «Споменућу та два Србина . које смо већ давно заборавпли. «Ти учени Срби који су код нас ширили начело да васпитање треба да пде под руку са грађанскпм дужностима, то су били Дудровић и Терлајић. «0 Дудровпћу нећу говорптн. Нама, старим ђацпма харковског универзитета, веома је мило то име, али признајући своју некомпетентност , нећу да вам досађујем само својнм личним успоменама.