Otadžbina

600

О ОБ.1ИКУ И ВЕЛИЧИН11 НЛШЕ ЗЕМЛјЕ

ти.мице ову тамну иериоду у културној историји и додмрнули ; иредстава би сасвим црна исиала и ми је прелазимо ћутањем а са жељом, да никад више у свету побожна н изопачена ревиост не одведе онаквом опскурном схватаљу, које је у овом нериоду подстпцало освештане главе на назадњачки рад. Шудња за пспитпвањем природе н њених појава угаси се. У Риму . где су природне науке најгоре неговане, пзродп се из Астрономије Астрологија, јер са све горнм и критичнијим временима, опадало је у људи поуздање, да самп својом властитом снагом утичу и својој судбп овакав или онакав нравац дају, — п ми видимо : да се људи у овоме времену све више и впше осврћу на неке натприродие или боље непрнродне силе, видимо да свет верује : да судбама људи на земљи располажу Сунце. Месец, а доцнпје и свака планета, па чак и свака звезда у зодијаку, и да најзад чак и положај Сунчев, Месечев и т. д. у времену, кад је какво дете рођено или кад се ма шта радити отпочело , утнче на с УДбу детињу, на срећан или несрећан исход предузећа. Одовога астролошког доба заосталоје и то, штосе и данас у календарима као годишње владарпце помињу : Сунце, Меркур, Венера и т. д. — и то само још старинскога обичаја ради, а без икакве важности. У ово се доба и оно мало стеченога знања поцепа призмом људских себпчних п ниских интереса; свптање бољег и напреднијег времена, које није могло дуго изостати, би мутним облацима римокатоличког назадњаштва сметено п задржано, да тек после толнко стотина година засија, али тада и много јача светлост, која је блеском својнм и највеће и најмоћније непрнјатеље просвете и напретка изненадила и у забуну довела. — да се најпосле и против своје воље морадоше истини поклонпти. У овом тамном периоду стаде свет већ опет мислити и веровати: да земља није и не може бнтн округла, већ место тога. да је на четирн ћошка и да над ћошкастом