Otadžbina

618

АНЛ КАРЕЊИНА

ГроФица Нордстонова потражила је Коржунског, с којим је мало час играла мазурку, те му нареди да ангажује Кити. Кити играше као првп пар, а срећом није морала млого ни да разговара, јер Коружунски имађаше досга да трчкара и да наређује. Вроњски и Ана сеђаху једно према другом. Кити их је носматрала из даљине, а и изблиза кад ои се играјући приближила, и што год је више гледала, све, је бпла убеђенија да је њена несрећа савршена. Приметнла је да они сматрају као да су сами у пуној дворани, а па оном сталном и чврстом изразу Вроњског опазила је дирнути израз потчињенооти без обвезе, који беше сличан изразу паметног *пса, 1 ад скриви што господару. Ана се је смејала. па и он; кад би се она замислила он бп се уозбиљио. Нека ванприродна снага скретала је Китине погледе на Ану. Она је била заношљива у својој црној хаљини, својим облим мишицама, својим вратом са низом бисера, витицама своје мало замршене Фризуре, својим лаким и одважннм покретом и лепим, пуннм живости лицем; али у свој тој дражи лежало је нешто страшно и грозно. Кити се је све више дивнла, но то дивљење не проузроковаше јој радост, него са.мо муку, Она је осећала да је понижена, то јој се огледало и на лицу. Очи јој светљаху, а обрве јој се уздигоше. Кад год се је Вроњски у мазурки срео с њом, пзгледаше дирнут њеним изгледом и једва ју је познао. »Ванредно лепа игранка!" рекао би јој, тек да што каже. Да,« одговорила би она. Да би одиграла једну нову. врло комп.шковану Фигуру, коју је Коржунски измислио, морала је Ана да ступи у средину круга; она узе два играча иа зовну Кити н још једну играчицу к себи. Кити приђе и погледа је сва уздрхтала. Ана је посматраше полуотвореним очима иа јој, смејући се , стеже руку; али кад је ириметила да Китин израз показује чуђење и сумњу, окрете се од ње и поче живо разговарати са другом играчицом »Да, на њој има нечег одвратног, заносног и ђаволског!« рече у себи Кити. Ана не хтеде остатн на вечери, ма да је домаћин много молио. »Не, нећу остати,« одговорила је одлучно. Вроњски је ћутећн стајао уз њу. Да сте их ма и један пут видели приметили би да између њих лежи значајпа прошлоет. »Не, ја сам на овој игранци играла више него целе зиме у Петрограду,« рече она; морам се пре но што одпутуЈем, одморити мало.«