Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

617

Кад год би он с Аном говорио запламтео би очима од радости. А.ш шта ли то ради? Кити га је погледала п плашила се. На њему је видела оно, што је и на свом лицу у огледалу приметила. Где ли је сад оно његово мирно и чврсто држање? Где је онај безбрижни, равнодушни израз лица? Не, сад би увек ногнуо главу, кад год би се обратио Апи, изгледало је као да би хтео да падне пред њу, а у очима му се виђаше израз дубоке оданости и брпге. »Ја вас пећу вређати, али треба да се спасем : незнам како ћу ! к говоцио ј'.- с.чаки поглсд Китин У души њеној, цео свет, цела игранка зави се у маглу. Једино само строга школа у којој се је васпитала одржа је при свести, и уччни, те је радила онако како се од ње захтева. т. ј. играла је и даље, одговорила на сва питања, па се чак и смејала. Али пре почетка мазурке, кад су се уређивале столице, и кад је неколико парова прешло из велике у малу дворану, обузе је неки страх и сумња. Петорица од господе обиђоше је. Сад није имала играча; није било наде да ће га и наћи, баш за то, што у томе имађаше велики успех, па ником н не падаше на ум да и она може остати без играча. Морала је рећи матери да је болесна, да мора кући, али не имађаше толико снаге, осећаше да је уништена. Она уђе у једну побочну собу и спусти се на столицу. Лепа хаљина се поднже ка облак око њеног складног стаса; једна јој рука клону немоћно утонула у боре ружичасте тунике, у другој је држала лепезу и ладила, машући брзо, своје запламтело лице. Ма да њен положај беше сличан положају лептира који је пао на цветак па је сваки час готов да рашири своја блиставс-шарена крила и да дал.е одлетн, нека страховита сумња тишташе јој срце. »Може бити да се варам! Може бнтн да није ни било тако? 1 ' Али јој на један мах понова пзнђе пред очи све што је видела, па не могаше више ни да сумња. »Кити! Шта је то? питаше је гроФица Нордстонова, која јој се по застору нечујно приближила; »не разумем то! с( Китина доња успа задрхта; она се нагло диже. »Кити, ти не играш мазурку?« »Не, не," одговори Кити скоро плачући. »Он је њу ангажовао у мом присуству, рече гроФица Нордстонова, знајући да ће Кити разумети ко су то; »он к и »она. к Она му рече: зар пећете играти са кнегињицом Шчербацком?« »Ах,® рече Кити, »мени је све једно!® Нико не појмаше њен положај сем ње саме, нико није знао, да је јуче одбила човека који ју је збиља љубио, за то што је веровала у другог.