Otadžbina

696

!1А ПРЕСТОЛУ

* Док -бесмо у дворцу, ,ја сам с Валпургом могла мпого да разговарам, јер ја к њој долажах из праве домовине мојега духа. Али овде где смо сами. и где осем ње ииког другог немам — овде је са свим друго. Није то моја поноситост — јадан ми понос — него нешто туђе. или је зловоља што ми је само толишно остало? * • Наивност је пријатна али не за дуго. То је само мудрост, онаква мудрост као што је у мајке Беате и у личног лекара. Да. за њим највише жудим. Мудрост је образована наивност, или наивност ђенија. Наивнгст је цвет. а мудрост је зрела јабука. * Имам да исповедим једну јерес. Неће бити да је рад највиши циљ човеку. Човек је лепота који не мора да ради, који може само себе да негује и да развија, то је божанскн живот, а човек је Г>ог овога света. Али, мој исповедник вели. и он има право: добро, дете моје лакле ти велиш да би најдостојније и најузвишеније било, тако бити на свету, а не радити ништа. Лепо. Али ево муке што ни један човек не може живети који не ради. ако други неко за њ не ради. Све ваља платити на овоме свету. Зар ти мислиш да би неки могли бити само за то да јесу, а други само за то да за оне раде? * Кућа је тек сад пуна радости. Кад нешто ново једемо, моја Валпурга вели: „ово смо ми садили, тога и тога дана. ја сам Бургч.ји дала семке, а она их је спуетила у леје. (< П тако са свачим. Враћају се стари дани. * Тетпко ми је да један исти посао радим по десет пута узастопце и више. А.ш у томс и јесте рад. Увек .једно нсто. Све је друго само задовол,ство, дилетантизам. И природа је увек иста, па н ми морамо да јој служимо, да радимо као и она. Природа се понавља у закону, човек у дужнссти. Па ипак ја проналазим варијације. Пролазећи кроз шталу видела сам како се крава окренула своме телету што сиса, па му нешто муче. И то сам изрезала од дрвета. Да ми .је да целу природу па ново створим, да је људи виде мојим погледом. *