Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

697

Уживање и мир није задатак живота. Ако живот у опште има циља, он је рад. * Моје бе.10 ждребе! Ти мене гледаш, а ја тебе; слободно скачеш п трчиш како ти је воља, па ипак те ја имам у власти и ша■љем те у далеки свет да ти се и он радује, лепо и весело моје ждребенце! Ја сам га нацргала како се несгашно игра, како пасе, како мирно стојн па нешто из даљине слуша са разрогаченим очима и раширеним ноздрвама, како лежи прућено по земљи. како се диже' како ми прилази кад га зовем. Како су богати, лепи и чврсти толики његовп покрети. * Свршила сам, а груди ми још одскачу од узбуђења. Ја сам моје бело ждребе израдила у дрвсту. Сви моји зинули од чуда, па и ја се сама чудим. Млслим да ми је лепо исиало за руком. КатрлнЈија је моје дело — а као за што да га не зовем тако — однео трговцу. Солело ме што се морам растати од свога рада, али моје чаробно коњче треба да ме хлебом храни, и оно ме храни, Ја сам добнла лепу цену и много наруцбина. * Катшто морам да се осврием да видим да ли доиста нису ту ? Замишљам шта бн прва дворска госпођм, шга би смирена Констапца, шта би Шнабелсдорф и Бронен рекли да ме нешто оваку виде? Човек није слободан док не савлада и своју уобразиљу, јер ■она је најсилнији тиранин. * Особиту ми радост чини Гундела, ^ерка мога катранџије. То добро, поштено, безазлено створење, сада је узвишено и срећно, јер љуби и њега љубе. Хано има једнога слугу из своје постојбине. Он је пре служио у кирасирима. И тај слуга, који није леп него нрави грмаљ, •али вернога срца, воли Гунделу. Ето, девојка некаква, коју нико и не опажа, која је само за то ту да ринта, чим је некакав човек заволи, постаје нешто особито, ностаје неко; сви се за њу интересују, све је сад на њој лепо и добро, она се издиже из своје низипе и заборава. .Бубав је круна свакога живота, она крунише и најнезнатнију главу. Када сад Гундела иде на воду, кад храни стоку, кад ради ма какав свој иосао, око ње је увек нека особита светлост. »