Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

699

гора него она с одређешш часовпма. Свакм час помпслим. сад би могла старог Јохема зовнути, сада ти неће бити на сметњн. Сада морам више на њ да мислим но пре. Ваља ми се још учити стрпљењу, па и Јохем постаје бољи. Кад му кажем: сада ми није до разговора, њему је право: њему је досга што сме мирно седети крај мене. * Како се добро спава, кад је човек уморан од посла. Како ваља глад н умор, кад се могу да задовоље. А они тамо у великом свету једу п спавају и ако нису ни гладни ни уморни. Ја нисам ни знала да сам некада много говорила и да ми је разговор био потреба. Од како сам сама знам обоје. Сад тек видим да је друговање н састајање са другима мене свагда електрисало, да ме је свагда егзалтовало. Ја нисам била лажа, алн сам се показивала да сам вшие него што сам одиста. Ја сам друге веселила, а у себи бејах тако рстко весела. * Сећам се Данте овнх речи: нема веће несреће него у невол>и сећатн се некадашње среће. За што не рече и какве среће? Јер сећати сс невине, чнсте среће мора бити блаженство па ма како велика несрећа за њом дошла. Али Франческа говори о грешној срећи п она има право. Ја знам да она има право. Чини ми се, да мн је још отац на растанку казао : уживај. али увек тако, да се сваког свог уживањн с радошћу сећаш." * Чудновате подземне изворне жице у душл ! За то што сам се данас сетила Дантеовнх речи. које су ме тако заболеле, ваздуги дан што год сам видела или помислила, преводнм на италијански језик. Тек кад ово паппсах оиазила сам то. * Једанпут ми рекоше за изрецкани намештај у кући некога »отмјеног« да су га нзрадили робијаши. Онда сам се од тога згрозила, а сад сам и сама на томе послу као драговољна робијашица, и из њега ми извире утеха и правда. Они који су живот нагрдили п окужили, треба испашта.јући да раде на улепшавању туђег живота. * Мој посао напредује. Алн лањско дрво још не могу да употребим. Катранџица ми је нашао старог сувог дрвета из некакве