Otadžbina

Н А II Р Е С Т О .1 У

703.

Ми смо свн страсни, све зависи од ритма. Ко са врх степеница екочи, сломије врат; ко силази како треба низ степенице, остаје здрав. * Стари Јохехг је умр'о. НоКас је заспао за навек. Нико иије био код њега. Угасио се као жижак у коме је нсста.10 уља. Мене је тако страх. Нада мном на патосу лежи мртвац. а поред њега ће горети свећа док га нс сахране. Још ме иотреса како ме ее старац сетпо. Јуче ме звао на ми је рекао: „Ирмгардо, ти си туђинка али си ми била добра. па би хтео да тп оставим оно што ми је најдраже; мени у гробу не треба. а теби може бити амајлија. Ево, погле, на, то је пушчано зрнокоје ме је било погодило у треће ребро. Ко носи уза се тане које је некад човека погодило, тај никад не може на пречац умретн, веруј ми. Па сад, хтео би да те још нешто упитам. Како ти се звао отац? Ти ми рече да је умр'о. Кад одем у небо хоћу да га потражим да му кажем да му је девојка добра, истина мало некако особита, али добра и ноштена. Хоћу то да му кажем, и знам да ћему бити мило." Нисам му смела казати имесвог оца — зар сам могла? Ја сам му само благодарила гато ми оставља за спомен оно што му је тако драгоцено било. Чудновато, кад узмем у руке та.ј куршум, како мп то душу потреса. * Вила сам мм гро6л»у кад га саранише. II ја ћу лежати у том гробљу. Наставиће се)

ЛНЛ КЛРЕЊИНА РОМАН хЛАВА ТОхЛСТОЈА. (Наставак) XIX Тек пред зору заспала је Ана седећкп. Кад ее пробудила било је давно свануло и влак се прнближавао Нетербургу. Одмах је заузеше мисли 0 кућп, о мужу, о сину, о пооловима које ће имати тога дана.