Otadžbina

7 0 4

ана карењнна

Кад је влак у Петрограду стао, првичовек који је привукао њену пажњу на се, беше њен муж. — Господе, какве су му се направиле оне уши ? — помисли она кад је угледала његово хладно и отмено држање, при чему је нарочито поразише његове уши, које чнсто подугшраху обод од шешира. Кад ју је угледао, он јој пође на сусрет наместпвши уста у његов обнчан нодсмешљив осмех и глсдајућп је право својим великим уморним очима. Непријатно неко осећање шчепа је за срце кад јој се очи сусретоше са његовпм упорннм а уморнпм погледом, као да је опа очекивала да ће га друкчијег угледати. Нарочито ју је уплашило осећањо незадовољства са собо.м, које је осетнла чнм се срела с њим. То беше познато осећање налик на прнтворност, којујеона осећала у одношајнма с мужем, само што она пре нпје прнмећавал« го осећање, а сад га је јасно п с болом сазнала. — Да, као штовлдиш, нежан муж, нежаи као да смо се лане узе.ш, пзгоре од жудње за тобом — рече он затежућн својим танкпм гласом и оним тоном, којим је он увек с њом говорио, тоном подсмеха ономе, којн бн из истпнс тако говорпо. — Је ли Сережа здрав? — упита она. — II то је сва награда за мојј — ревноот? Здрав је, здрав...Вронски није Н11 покушавао да заспи целу ту иоћ. Он је седео у свом Фотељу илн гледајући укоченим погледом право преда се, и.ш загледајући оне којн су улазили и излазили, иа ако је и пре норажавао и узбуђивао људе којн га не нознаваху, својом непотресивом мирноћом, сада је још више изгледао поносит и самоиоуздан. .Буде је гледао као какве ствари. Један нервозан младић, чиновник окружног суда, који је седео спрам њега, ноче да га мрзп због гога његовог изгледа. Тај младић тражио је најпре да на његовој цигари злпали своју, почнњао је разне разговоре, чак га је мунуо .један пут, само да му докаже да је он човек, а не ствар пекаква, али Вронски га је гледао тако као да он није чиновннк но Фењер, и младић стезаше грчевпто сво.је лице, јер осећаше да се неће моћи савладати под притиском таквог непрнзнавања да је н он човек. Вронски нит је шго видео ни чуо. Он се осећаше као да је цар, и то не с тога што бн мислио да се он Ани доиао, — он у то још није веровао — него стога што је утисаккојије она на њ учинила, био за њ срећа и днка. На што ће све то изаћи, то он нпје ни помиш.Бао. Он је само осећао да је сва његова снага, која је дотле била распуштена и раштркана, скупљена уједно и наперена једној блаженој метп. И од