Otadžbina

ана клрењина

705

тога је био ерећан. Он је само то.шко знао да јој је казао истину, да он иде тамо где је она, да једину срећу, једини смисао живота налази у томе, да њу гледа и слуша. II кад је на станици Бологови изашао да пије содне воде, па је впдео Ану, п нехотице његова прва реч казала јој је баш оно што је он мислио. И мило му беше што јој је казао. што она то зна и мислн о томе. Вративши се у вагон. он је непрекидно прикупљао и ређао сваки њен покрет, сваку њену реч, п у његовој уобразиљи од које му је срце премирало, лебдиле су слике могућне будућноети. Кад је у Петербургу нзашао пз вагона, он се у пркос пробденисане ноћи осећао тако свеж, као да је изашао из хладног кунатила. Стао је крај свога вагона чекајући да она изађе. .Тош једном ћу је угледати, говорио је у себи нехотично смешећи се, видећу како иде, видећу њено лице; рећи ће штогод, окренуће главу, погледаће, можда ће се н осмехнути. А.ш пре него што бп њу угледао, видео је њенога мужа како га начелник станице учтиво прати. кроз гомилу света. »А гле! муж! (( Тек сада први пут појмио је Вронски, да је муж особа која је с њом у свези. Он је знао. да је она удата, али он није веровао да тај муж постоји, и поверовао је тек када је угледао његову главу, његова плећа и његове ноге у црним панталонама, нарочито кад је видео како је тај човек узе под руку, као да је она његова сопственост. Угледавши Алексија Алексапдровића са његовпм петербуршким свежпм лицем, н обликом пуним самопоуздања, у шеширу, са мало испунченим леђнма, он је почео веровати да овај постоји, и осетио је оно непријатно осећање које бијосетио жедан човек, дошавши до извора, па би на њему затекао пса, овцу или свињу, која је и попила п замутила воду. И сам незграиан ход Алексија Александровића вређао је Вронског. Њему се чинило да само он има право да је воли. А опа је била п сад она иста и њена појава физичкп оживљаваше, узбуђиваше и испуњаваше срећом његову душу. Немцу лакеју којп притрча из друге класе, заповедио је да узме ствари и да иде, а он пође к њој. Видео је њен састанак с мужем и са бистрином заљубљенога опазиоје њено снебивањо. кад је говорила са својим мужем. »Не, она га не во.ш, она га не може волет11 к( одлучио је он сам собом. Док је он с трага нрилазио Ани Аркадијевној, опазио је радосно да она осећа његову близину, јер се осврнула па га је познала> и окренула се опет мужу.