Otadžbina

708

АНА КАРЕЊИНА

— Да, све је свртено, а.ш све то ннје пи било тешко п страшно као што с.мо ми мислили — одговори Ана. — У опште, моја је 1зе11е зоеиг сувише брзо решена на нешто... Али гроФица Лидија Ивановна, која се интересовала за све што је се ни мало не тиче, имала је обичај и да не слуша оно што је интересује. Она упаде Апи у реч. — Да, много је зла и невоље на свету, и ја се сада осећам тако изнурена. — За што? унита Ана трудећи се да се нас.меје. — Ја почињем већ да се заморавам у борби за истмну, а по кадшто баш малакшем. Ето ствар са милосрдним сестрама 'пекакво Филантропско, религиозно-патриотско удружење) беше се врло лепо упутила, али са том господом не може ништа да се уради - додаде гроФица са подсмешљивим покоравањем судбини. — Они најпре беху схватили мисао, за тим је наказаше. па онда о свему суде тако ситничарски и ништавно. Свега два три човека потпуно поимају у чему је ствар, и међу њима је ваш муж; остали је само упуштају. Ето, јуче ми пише Правдин... )авдин беше славан панслависта у иностранству, и Лндија Ивановна стаде причати шта јој он иише. За тим је грофица причала непријатпости и интриге у питању о сједињењу обеју цркава, па онда у хитњи оде, јер је морала у седпицу једнога друштва, и у седницу словенског комитета. »Па таква јеона увек била? — размишљаше Ана— или је данас сувише раздражена? У ствари је врло смешна. Њена је мета врлина, она је хришћанка, свп су јој непријатељи, сви су или непријатељи хришћанства или непријатељи врлине!« После гроФице дошла јој је у походе пријатељица, жена некаквог директора и испричала јој све варошке новости. У три часа и она је отишла обећавши доћи па ручак. Алексије Александровић био је у мпнистарству. Оставши сама, Апа је употребила време које јој претицаше до ручка нато, да уреди своје ствари, да присуствује сицовљевом ручку, јер је оп ручао засебно, и да одговори на сва писма која је затекла на своме столу. Осећање безузрочпог стида, које је осећала путем, н узбуђење у коме је била, ишчезоше. У обичним одношајима свога жнвота осећала се опет поуздана и беспрекорна. Са чуђењем сећала се свог синоћњег стања. ,,Шта се граво десило? Ништа. Вронски рекао глупост, са којом је ла шо свршити, а ја сам му одговорила онако како је требало. Говорптп о томе мужу немогућно је, а и не треба, јер то би значило придавати ва-