Otadžbina

716

КЊПЖЕПНИ ПРЕГЛЕД

свог убпјеног нобратпма, а својта девојачка светн се отмичарима за отету девојку. На завршетку писац врло разложно доказује, да у Срба црква ннје ни у колико утицала на поништај овог правног обичаја, јер се свештенство у погледу образовања од своје пастве само у толико разликовало . што је оно умело да пише, да чита и да посвршава обичне црквене церемоније. Но осим овога биће још један важнијп узрок, што црква није ни могла утицати на уппштај крвне освете, шта више да је само свештенство било принуђено, да у народу српском одржава овај обичај. Незгодне нрилике у којима су жнвела срлска племена од толико векова, у којима о уредном суђењу основаном на цисаним законима није могло бити ии помена, не дадоше да овај обичај у народу престане. Народ у вечитом рату око одржања своје народности, у всчитом отнору према насиљу својих душмана и ненрекидиој одбранн свој..х права од политичких угњетача и с1азбојничког отмичара, ннје своме повређеном праву ни могао другим путем дооавити задовољења, ван осветом. Докле је католички запад, штићен српским народом од турске најезде. могао спокојно мислити о пскорењивању крвне освете , дотле се у српеким крајевима само нутем крвне освете могло добавити задовољење за учињену ненравду. Като.шчка је црква, налазећи се на врхунцу своје власти, у врло повољпим по њу прилпкама, могла ласно утицати на попиштај овог ооичаја, и она је као што знамо у томе успела, али само код простог народа; код племства пак на место крвне освете ступа у живот двобо.ј као нов правнл обичај тражења задовољења за увређену часг нли за учит. ено зло. док је у српском народу двобој готово непознат. Сриска црква, која јс за време турског прптиска само жнвотарила, имађаше у реду својнх свештеника врло мален број образова шх људи, но ни ови ндеу имали при.шке да ма шта предузимају протпву крвне освете. Црква се бринула да по што по то одржп свој чемеран опстанак, и да помоћу вере одржи у народу најопштија обележја народности. Народ, немајући нигде заштите од неправде која му се чинила, видсћи да нема нигде суда, којн би по његовим нојмовима и законским нролисима светио учињени му злочин, ирнгрлио беше веру п пушку, па је у свештенику налазио најискренијег саветодавца, у пушци својој најсигурнију одбрану. Тако је срнски народ и у најновије време био приморан, да по начину с.војпх нрадедова гражи н налази задово .Бења у крвој освети. У овој нишчевој расправи налазиће немачки нравни књижевницп лену грађу за дубљу студију ове теме. јер ју писац у овојој расправи нп б.шзу још није исцрнео са свим. Ми од наше стране