Otadžbina

ПА ПРЕСТОЛУ

83

оно што је наопако где се добро ишчекује. Али чим се сазна и упозна божанско у свакоме, што га он сам на себн не познаје, онда је скривен у најузвишенијем, а и свет је теби скривен у најузвишенијем.« Краљица се брзо усправи, она му пружи обе руке и рече му : »Ви умете чуда да чините!« „Чуда да чиним? Ипак не, само да лечим, јер сам већ имао у својим рукама грозничаве и од смрти укочене руке. Да, мојалекарска вешгина може вам бити слика. Ми помажемо људима и не питајући, ко је он, ми му помажемо у свако доба дана и ноћи, јер му се помоћи мора — па макар он, пошто је оздравио, опет ишао својим рђавим путем. Поједино јесте наше дело, целина је наше мишљење. Ми смо сами делови, наш је рад део, а само је Бог целина. к »То разумем, мислим да могу то схватити. Али ми ипак живимо у појединоме, и како да се ноднесе поједина тешка судбина? Зар се може, у доброме узето — ја мислим добро — вазда изван себс бити?« „Ја знам, страсти, аФекти, не дају се идејама поправити ; јер оне израшћују на различној основи илн управо оне се крећу у са свим другим сФерама. Величанство! Пре неколико дана ја сам своме пријатељу Еберхарду очи заклопио. Он беше човек, који је за узвишеинм тежио и живео у најлепшој замисли, самохран, од света одвојен; али само ретко и не потпуно испадало му је за руком, да природу у себи замени идејама. На самртном часу он се впнуо изнад јада, онога ужаснога јада што га је морио у срцу за дететом његовим: он је искуппо мисли, што их је црпео изјасногапознања својих најбољих тренутака, и он умре у њима слободан п узвишен. Величанство, вама ваља још живети и деловати, да се сами узвисите а и друге. Ја изазивам један тренутак из сећања. Тамо доле под храстом, где сте се ви, обузетп чистим човештвом, смиловалп на сиромашно дете, које је двојако немоћно у свету било, и не хтедосте му мајку узети — онај чисти и прави дух тога тренутка позивам у вама. Тада сте били велики и праштали сте јер још не бесте патили; ви се не бацасте каменом на оне који су пали, ви сте љубили и ви сте праштали.« „0 боже! к узвикну Краљнца, »и шта ми је учињено? Она жена, на чије се груди моје дете наслањало, Јесте једна од најпокваренијих. Ја сам је волела као какву са другога непокваренога света, а мени је сад тек јасно, она је била посредница, беспримерна лицемерка под образином наивности. Ја сам мислила, да у иростом сеоском свету још живи чистоћа и истиннтост — све је покварено