Otadžbina

К О М А 1> Ш Е

13

али се с малим увек почиње. Весео, веома весео, био је врло радо приман код својих познаника, којих се круг сваким даном све већма ширио. Смех и шала орили су се и весеље текло куда је он пролазио. Знајући да су стазе живота пуне трња, он их је, као што каже Фигаро у његово име, «посипао онолико цвећем колико је у опште могао својом веселошћу", «Она моја онако лепа, онако весела, онако срећна младост» говорио је доцније. Све су то биле особине које су од вајкада имале своје цене, а биле неоцењено благо у осамнаестом веку у коме су се «и иороци праштали човеку који је умео бити љубазан и весео". Није дуго трајало, и Бомарше стече глас веома вешта свирача и красног редитеља друштвених забава. Поред његових талената помаже га и срећа, или, ако вам се ова реч не допада, погодан стицај околности. Његово Величанство Случај, као што га зове Волтер. Његов глас вешта свирача допре до ушију кћери Луја XV., и оне га зажеле чути. Ништа није чудновато ако им се био допао. Оне га узму као учитеља свирања; (харфа је тада била инструменат у моди, а краљеве су кћери волеле музику), или боље, за редитеља њихових музичких забава на које је осим краљеве породице имао приступа само један врло мали број избраних личности. И гледајте како се сад ствари развијају. Бомарше, и ако само као учитељ свирања, долази непосредно у додир са највишим личностима у земљи (музика је, мимогред буди речено, такође једна од ствари које човека «пусирају" у друштву). Вешт, услужан, умео је бити у милости код свију својих покровитеља. Осим Лујевих кћери, и ДоФен га је волео, и често говорио да је Бомарше „једини човек, који му истину говори» ; што сведочи да је, прво, Бомарше код ДоФена добро стајао, и друго да је врло добро знао да је једна мала доза искрености (привидне или стварне) увек добра препорука. А Лује XV., једног дака, жељан да га чује свирати, био