Otadžbina

је толико милостив да му је додао своју властиту столицу, и натерао га да седне. покрај свега опирања његова. Ви знате колика је то милост била. Лује XIV., разговарајући једном са Данкуром који је, клањајући се п повлачећи, био дошао на саму ивицу степеница, на којима би извесно био врат скрхао, у последњем тренутку реши се да га задржи : „Пазите Данкуре, пашћете!» рече му. Реч краљева, тек изговорена иде шапатом од уста до уста, понавља се са масом знакова дивљења, додаје се из дворане у дворану, силази живо низ Почасно Двориште версаљско, гласници је носе на све четпри стране, а историја је бележи да се не заборави. Ми данас пошто се уживимо у документе из оних времена, можемо само несавршено себи представити колика је част, колика милост била бити у близини краљевој. Бомарше тада напусти свој саџијски посао : кљеште се не слажу са дворанским мачем о бедрима, а уска је саџијина блуза за жеље које се губе у облацима. Као човеку који се успео на извесну висину, хоризонат се живота морао учинити Вомаршеу широким, пространим, бесконачним. Још док је водио парницу са Лепотом, писао је он Академији : «3асад ћу бити задовољан ако ми осигурате славу коју мој противник хоће да ми отме." 1 Амбицаја, жеље, иожуде, већ су ту, и врло разговетне. Можете мислити да су са успехом само расле ; јер жеље, као ватра, што их више храните, све се већма разгоревају. Данас кад му је хоризонат већи, више и види. а пошто људи очима једу, више ће и желети. Његова је глава морала врити плановима, његове су очи гледале далеко, далеко, а свака помисао на будућност била је по једна кап уља на ватру која му се дубоко разгоревала у души, чекајући само згодан тренутак да се вине ван. Буктиња, још не букти, али тиња, и довољно је сетити се како страсне, ватрене нрироде иду до немо-

') Б з т е л х а ј м 29,