Otadžbina

578

11 А ПРЕСТОЛУ

14. Беше изјутра. Гундела ее разговараше са својим оцем о томе, како је сека Ирмгарда постала чудновата, како је мрзи једну реч да проговори, како не једе ништа већ само што пије мало млека кад се краве помузу, како и оно вечно лежање на брегу, тамо одакле се види оно језеро у даљини, није чист посао. И чича Иери беше Ирмино понашање загонетно; она већ одавно не прихвата посла за својом тезгом, па чак не иде више ни с њиме да тражи лековито биље. — Ја бих тако радо упитао за савет онога великог доктора у паланци — рече чича — али прво ми је газдарица то забранила, а после ја и не видим шта управо вали нашој Ирмгарди. Ја сам већ хтео сам да јој удесим један лек, али не знам да л' он помаже и код људи. Кад стока у пољу оболи, онда ваља на ономе месту где је лежала ископати бусење па га преврнути. Само не знам да л' то може што помоћи и човеку ? — Е мој бабо — одговори Гундела — ја се бојим да ћемо скоро бацити бусење на Ирмгарду, а она је тако добра, само сирота мора, ако јој што кажеш, да се сећа шта значе речи које си казао и оне што би хтела одговорити ! Тако се разговараху њих двоје па онда оде свак на свој посао, а међу тим Ирма лежаше тамо горе на свом плавом ћебету па час гледа у далеки свет, а час склопи очи па мисли и сања. Она живљаше сад као да је постала једно с околном живом и мртвом природом. Беше јој као да је ту од вајкада, и као да ће ту остати вечно. Тако и сада лежи Ирма па час гледа у даљину, а час опет преда се у земљу, у онај живот што гамиже у трави. Покадшто зачепрка прстом земљу и наилази на читаве слојеве сувог лишћа и рашћа, који су се годинама слагали једни преко других, а .још дубље, како се све то претвара у земљу.... Краве'често прилажаху Ирми да око ње пасу, али је не узнемираваху. Ирма је често слушала поред себе њихово дисање, али она је непомично лежала. Покадшто стане крава поред ње па се и она загледа у даљину, за тим пасе онет, на тек са пуним устима траве заборави да једе, него гледа њу како лежи. Чудновата смеса будности и замотаног сневања овлада њоме. Што је више почивала све је више жудела за одмором ; непојаман умор беше је савладао, умор од рада и размишљања, који доле међу људима није могао да је обрва. Често је хтела да се отргне из тога стања, али није могла, и она је осећала неку чудновату пријатност у тој тежини. која је везиваше за земљу. Стотпне пе-