Otadžbina

Н А II Р Е С Т О .1 У

579

сама, чптава музичка дела ређаху се у њеној дупш, хнљаду мисли цролеташе као лаки поветарац, ништа није могла да задржи. Беше жарко подне. Сунце беше припекло, у ваздуху не беше ни најмањег покрета, чак на овакој висини; краве полегале у ладовини. Ирма беше сама изашла, чича отишао у паланку да однесе лековито биље. Ирма је ишла све даље и даље ; она дође до онога места где поток извире. Ту је села на широком котлу, у коме се скупљаше вода пре него што ће се стропоштати на ниже. Преко тога места беху се наднела дрва, бацајући густу сенку преко воде. Ирма се наже над воду и виде своје лице у њој, први пут после толико година, и она се осмехну самој чзеби. Нигде ни најмањег ветрцћа, нигде каквог звука, све спаваше у подневној жези. Ирма само погледа свуд око себе, скиде се брзо, скочи у воду, стаде пливати, стаде гњуратп и осећаше се тако пријатно како ни слутити није могла. Само сунце које провириваше кроз грање, видело је ову чудновату при.шку. Ирма се опет обуче, леже на ивици шуме, а слатке мелодије зајечаше кроз њену душу. На један пут зачу да је неко виче по имену. Она се одазва из свега гласа. Најзад стиже Гундела и рече : — Ирмгардо, ходи у колибу. Дошао је некакав господин са својим слугом ; хоће, вели, да говори с тобом ! :Ирмау која се беше придигла, леже опет. Као да јој неко забоде нож у срце. Шта је? Зар је свршено, зар ваља опет у свет ? Она устаде па упита: — А знаш ли који је тај човек ? — Не знам, али он вели да је пре неколнко година преноћиоу нашој кући. Он је крупан леп младић само је на жалост слеп. Зар слепи путују? номисли Ирма па похита с Гунделом колиби. — Помози Вог ' — викну она још из далека. — То је твој глас, јесте! — рече слепац и пружи руке, ходи, ходи ближе, дај ми твоју руку ! — Он брзо зубма здера рукавице са својих руку а лице му при том чудно изгледаше. Ирма приђе и прихвати пружену белу Фину руку. — Твоја рука дршће — рече он — уплашила си се што видиш да сам ослепио, је ли ? Ирма није могла ни речце да одговори. Она климну главом као да он то може видети. Сунчани зраци беху пали јаднику право у лице, а његове угашеие очи стајаху укочене. Много си омршавила — рече слепац — Хоћеш дозволити да пређем руком преко твога лица ? —