Otadžbina

580

Н А II Р Е 0 Т 0 .1 У

— Можеш — рече она и склопи очи. — Ниси више тако лепа као што беше нрве две године. Очњи су ти капци врели и тешки. Зацело си много препатила. Могу ли ти помоћи ? Ја нисам богат, али нисам ни сиромах. — Хвала, навикла сам се да сама себи помажем ! Ово је Ирма изговорила чистим немачким језиком, без икаквог дијалекта. Нехотице је одговорила књижевним језиком, којим јој је он говорио. Странац се трже, окрете главу десно и лево и протеже врат толико, да га је страшно било погледати. Ирма га одведе за руку до клупе пред колибом. Силом је се савлађивала да не дршће. Она седе крај слепца и упита од куда он тако дође. — Ти се сећаш — рече он — да сам још онда, када сам у вас био, знао шта ме чека. Дуго сам се са собом борио, па се најзад навикох да сносим моју судбину. Сви људи знају да ће умретн, па су опет весели. Тако сам и ја знао да мој очњи вид умире, па сам опет био весео ! Ирма је тешко дисала. — Разумеш ли како ја то мислим ? упита слепац. — Разумем , говори ти само даље, ја волим да слушам твој глас ! — Ја сам то знао, за то сам ти и дошао. Био сам доле на Фрајхофу. Сви су на жетви, али ми детиња дадиља рече да си ти овде горс, за то сам овамо дошао. Приличво парче овога пута прошао сам и онда по оној олуји, и сада осећам опет све милине, које сам онда очима гутао. Оно што сам опда хтео, обистинило се. У мени су живи сви они лепи предели које сам гледао, ја видим сунчаиу светлост како трепери, видим поток како се преко стеие стропоштава, видим мирно језеро како се цакли, и дрвеће у мирној шуми како стоји. Алп најлепше је што сам сачувао у себи људске слике, а тебе сам се нарочито зажелео, јер ја тебе видим кад говориш и ако сам слеп ! Ирма одговори како га добро разуме, како са њиме заједно •осећа, иа му онда стаде причати, како она зна да му је тешко корачати, јер за сваки корак мора најпре стопалом да пипа земљу нре него што на њу стане. Слепац се опет зачуди, и опет страшно беше погледати како промаља главу, како све на оеби затеже. — Од куда ти то знаш ? — Познавала сам једног слеица, па ми је он то причао. Грозно ми је помислити како сада мораш да се са свим ослониш на туђинца који те водн. Слепи Глостер моли свога вођу : пе остави ме ! —