Otadžbina

582

НА ПР.ЕСТОЛУ

и све што смо и што имамо, то јесмо и то имамо само тако, ако нађемо свет у себи и нас у свету. Као год што ти овај свет око нас имаш у себи, да ти га нико отети не може, тако ми имамо све нод у-словом : да то све имамо у себи, и смрт нам не може узети ништа, она нас враћа читаве свету! — Девојко — викну слепи паједан мах — девојко шта радиш ти самном? Ко си ти? Тако не говори ни један живи створ. Зар још да постанем празноверал ? Зар да верујем у анђеле? Има л' кога уза те? Ко је то? Ко си ти? Дај ми твоју руку! — Буди миран, ја сам — рече Ирма и даде му руку коју он обасу пољупцима. Она трже своју руку и помилова га њоме по лицу. — Буди миран, ја сам загледала у свет као и ти, и сад седимо овде усамљени и заборављени од света, два сирочета светска, ти и ја, па смо срећни, јер смо у вечности. Буди ти срећан и пусти твоју душу нека лебди изнад свега у безграничноме царству музике. Ево ти још једном моје руке. Ходи да те водим! Ирма врати слепога колиби. Он не рече дотле ни речи, а иред колибом набусито викну момка. — Зар ћеш већ да идеш? — упита Ирма. Слеиац ништа не одговори. Наслони се на вођа иа пође. Ирма му даде још једном руку и рече само: „Овету нама и ми у свету«. Слепац само климну главом. На његовом лицу наста опет трзање од оног потока суза, који не могаше да избије на иовршину. Кад је већ био дошао до ивице од шуме, он још једном викну Ирму. — Девојко, ходи вамо, имам још нешто да ти кажем! Она оде до њега и он јо.ј рече : — .Та сам синовац доктора Гунтера, који је некада био лични лекар Краљев, и који станује неколико сахата одавде, у паланци доле. Ја станујем код њега; ја сам дворски виртуоз Краљичин, и ако ти у невољи затреба, пошљи по мене или пошљи к њему, он ће ти иомоћи. Међутим ослони се на мене, ја ни с ким нећу говорити о теби ! За тим се слепац брзо окрете и наслоњен на свог вођу оде низ брдо. Ирма оста за њим гледајући. Дакле Гунтер у животу? И тако близу? А онај човек однссе тајну њенога живота полуоткривену ? Слепца нестаде у шуми, а Ирма се врати, гледајући у земљу, на своје почивалиште, Ту је седела док се није смркло.