Otadžbina

Г Р О Б 0 В II

583

На северу беше један необичан облак, сур, са белим сјајним ивицама. Он стајаше непомично као какав зид; а сад у један мах, као да је из земље искочила, духну једпа олуја, да су се дрва савијала. Она похита у колибу. Чича се беше такође вратио. — Ноћас ће бити русваја од неногоде — рече он. — На небу нема месеца, он сада доцкан излази, а то време олуја воли! И он још једном изађе да утера краве у шталу. Чобанче беше отишло да покупи раштркане козе. (Свршиће се)

ГРОЕОВИ

Магла је страшна пала на брда, зелене равни, Где неосвећени леже гробови наши славни. И као оно труба страшнога Божјег суда Под земљом чуо сам гласе — сад не знам баш одкуда? Пет векова су ово, за славу где смо пали, Шивоте своје ми смо за живот вама дали. И слава наша ћути до сад неопојана, Гробови непреливени са крвљу од душмана. На ноге! — грмљаху гласи — ком мушко срце бије, Ко славу својих старих за бесрам дао није ! Ко отаџбину љуби, за нрошлоот који мару Време је дати помен Дугаану и Лазару И нека чудна светлост засија одозгоре, И ја сам немо слушо гробови како зборе ! ЈА. ј\. ЈДтЛШЋ .