Otadžbina

116 АНА КАРЕЊИНА каква посла. Моја је дужност јасно одређена. Као глава породице,. ја сам лице које је обвезано да управља њоме, и према томе у не колико одговорно лице; моја је дужност показати јој опасност коју ја видим, сачувати је од ње, па чак и силом своје власти. Ја треба да јој кажем . . « И у глави Алексија Александровића лепо се поређа све што ће рећи својој жени. Истина бегае му мало ж.ао што мора да троши своју умну снагу и своје време за домаћу потребу, али онет за то његове мисли сложише се као у каквом реферату, добнше и облик и ред којим ће се развитаји. > Ја имам да јој кажем и да јој објасним : прво, П1та значи јавно мишљење и како оно суди о пристојности; друго религиозни значај брака; треће ако буде нужно, указати јој несрећу која може да настане за сина; четврто показатп јој несрећу г у коју може сама себе дасурва«. И Алексије Александровић протаче прсте једне руке кроз прсте на другој, окрете дланове на ниже, и притиште прсте на ниже тако, да они шкљоцнуше у зглобовима. Та ружна навика — да шкљоца зглобовима прстију — свагда га је утишавала и повраћала га у акуратност, која му сада толико требаше. Пред кућом зазврјаше каруца и стадоше пред капијом, Алексије Александровић стаде у сред сале. По басамацима зачуше се женски кораци. Алексије Александровић спреман за своју беседу угибаше своје укрштене прсте, "из^ гледајући, да ли ће још који шкљоцнути. И доиста још један зглавак шкљоцну. Још по звуку лакога корачања на степеницама, он је осећао да се она приближује, и при свем том што беше задовољан спремљеном беседом, њему беше страшно помислити на то објашњавање. 9. Ана уђе са спуштеном главом играјући се кићанкама свога. башлика. Лице јој је пламтило; али тај жар не беше весео — он подсећаше на страшни сјај пожара у сред тамне ноћи. Угледавши мужа, Ана иодиже главу, и као да се пробуди осмехну се. ■— Ти још ниси/у постељи ? Какво је то чудо? — рече она, скиде башлик и не заустављајући се пође у своју облачионицу. Време је Алексије Александровићу — додаде иза врата. — Ано, ја бих имао да се нешто разговорим с тобом! — Самном? — рече она зачуђено, изађе из врата и погледа га — Шта ли ће то бити ? 0 чему ? — упита за тим па седе Ајде да разговарамо кад баш мора бити. А боље би било спавати.