Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

117

Ана је говорила на дохват што год јој дође на ум, и слушајући себе, чудила се својој способности да се нретвара. Како просте и природне беху њене речи, како лако појмљиво беше да се њој спава. Она је на себи осећала непробојни оклоп лажи. Она је осећала да јој некаква невидљива сила помаже. — Ано, дужност ми је да ти обратим пажњу на једну опасност рече он. — Опаеност? На какву? Она га је гледала тако иросто, тако весело да нико, ко је не би тако знао као њен муж, не би могао опазити ништа неприродно ни у њеном гласу, ни у смислу њених речи. Али за њ, који је њу добро знао, који је знао колико га она пита ако само 5 минута доцније него обично легне, који је знао како она сваку своју радост и сваку своју бригу мора одках да му прича — за њ беше много видети како она сада неће ни да види стање његово, како неће ни речи да каже о себи. Он види да је дубина њене душе, која дотле беше за њ отворена књига, сада затворена пред њим. На не само то, него он опази по тону њенога гласа, како је то нимало не збуњује, него на против као да каже: јес, моја је душа затворена за те, тако мора бити и тако ће бити од сада. Њему беше као човеку који би се вратио своме дому, па би га нашао закључана. »Не може бити, кључ се мора наћи« мислио је Алексије Александровић. — Ја хоћу да те сачувам — рече он тихим гласом — да због твоје лакомисленостп и непажње не постанеш предмет јавног разговора међу људма. Не бих рад био да свет тобом испира уста. 'Гвој данашњи и сувише живахни разговор са грофом Вронским (он крепко и мирно изговори то име) пао је свима у очи! Он говораше гледајући њене насмејане очи , које за њ беху у толико страшиије што сада из њих не могаше више ништа докучити, и осећаше како су празне његове речи, и како никакве користи од тога разговора бити неће. — Ти си увек такав -- одговори она градећи се да га не ра-зуме. — Час ти није пријатно што је мени дуго време, а час ти је непријатно када се забављам. Мени није било досадно. И то тебе вређа ? Алексије Александровић задрхта"у целој снази, на онда намешташе прсте да почне шкљоцати. — Ах, молим те, немој, ти знаш да ја то не могу да триим! — рече она. — Ана, јеси ли ти то? — рече Алексије Александровић, савладавши се и остављајући своје руке на миру.