Otadžbina

122

РЕАЛИЗАМ

ализма, као онога правца у вештини, који се оснива на априористичким преставама и уображењу. Ја пак држим, да се мојим радовима не може пребацити, да се у њима не налази никаква. идеја и никакав типски смисао, А исто тако ми се не може пребацити ни то, да у цртама лица , оделу и околини дајем мојим сликама карактер, који не одговара иотпуно месту и времену престављених догађаја, или да износим у сликама лцчности и пределе, који нисам претходно проучио. Или, јесам ли ја ма који догађај. који се у истини дешавао на јаркој сунчаној светлости, преставио на мојим сликама са тмолним осветљењем радионичким , или јесам ли догађаје са ладног северног поднебља тако изнео, као да се збивају у топлој соби ? Ни то, мислим, не може мц се цребацити. Ако ми се све ово призна, онда могу са пуним правом тврдити, да и ја припадам у застуггнике реализма, оног реализма, који захтева најтачнију брижљивост у свим појединостима при представљању нечега, а при том не искључује једну идеју, но је баш захтева. Да нисам ја једини, који своја дела са ове тачке посматрам, доказује ми један чланак из једних америчких новина !«8иис1ау Ехргезв". у Албањи, од 22 јула 1888 који ми је отуд послан, кад је последњи пут била у Паризу изложба мојих слика. Он гласи у иреводу овако : «Она пажња, која се неким насликаним идејама поклања — идејама , које су врло удаљене од париског укуса, као што су оне Верешчагинове — јесте радостан знак за то . да се свет одвраћа од оног грубог реализма, који је био продр'о у Француску вештину. Дарганти признаје у Соигпег с1е ГАН;, да Верешчагин није неко, који оће само да засени свету очи , но да има знања и таленат, и убеђен је, да Верешчагин претпоставља племенити, па чак и преФињени идеализам бруталном престављању у простачком реализму. Он (Дарганти нада се, да ће наетушпи обрт, и мисли, да је онај велики број