Otadžbina

124

РЕАЛИЗАМ

«А кад се молите (богу), не говорпте много, кас незнабошци; јер они мис.т. да ће за многе ријечи своје бити услишани». Није тешко разумети , што ми данас многе ствари друкче схваћамо и објашњавамо, но тпто је рађено пре стотину година. Они дечији иочеци у наукама могу данас истина нашу нажњу побудити, али ми се не можемо више руководити са погледима на свет изоних времена. На прагу двадесетог века ми више не држимо небо за свод, који служи као патос за ноге анђелима и светитељима иравославне цркве; ми више не верујемо, да је унутрашњост земљина насељена ђаволима , чији је задатак да пеку грешнике целог света; па чак и оно старо веровање, да ће добри бити за њина праведна дела награђени, а рђави да ће бити за њина зла дела мучени у вечноме огњу. морамо — кад се буде узимало у буквалном смислу — да одбацимо. Као вештаци ми нећемо да се ругамо идеалима пређашњих времена и старим мајсторима; ми ћемо са великом поштом слушати, кад се њина имена стану помињати у историји вештина. Али ми се не дамо присилити, да им безусловно нодражавамо без сопственог испитивања; а то из простог узрока, што сваки правац има своје дато време и што се у реализму једног столећа већ налазе клице за оно, што ће се у идућем столећу звати идеализам. Јер ја држим, да су баш они стари вештаци, којп у нас важе као идеалисти, били у очима својих савременика реалисти. Нико није у стању, да позитивно докаже, да РаФаел није био за своје време реалист, и да његова дела нису будила опозицију, код његових савременика у познавању вештине, чији се укус био развио на сликама старијих мајстора Ја тврдим , да је то исто било и с Рубенсом, који је смело прескочио све границе уљудности, које су његови савременици признавали, и то не само као жи-