Otadžbina

Р Е А Л И 3 А М

137

Мој је одговор гласио: «Пре свега они се гнушају ратова између народа. За тим неће да знају за вештину. па ни за живопис. Ако дакле они једном завладају, онда можете ви ваше стратегиско знање и ја мој живопис обесити на клин Разумете л то?» «Да", одговори Скобељев, «то разумем, и за то ћу се свим силама борити против тих тежња.» Не може се, као што је речено, никакО порећи, да према данашњем друштву у руској царевини стоји страшан непријатељ у великој маси народној, који бројп мнлиунима, То су они народни слојеви, који су се много векова, много столећа борили са највећим јадом, са оскудном раном , са убогим оделом, у прљавим и нездравим обиталиштима; просјаци и радници са врло мало или с нп мало имања. Ко оће ову опасност у истини да призна , тај се мора пре свега занитати : ко је кривац њиног јада, или да нису они сами томе криви? Одговор гласи: Не ; они ннсу. бар сви и нису сами кривци; много већу одговорност од њих носи на себи друштво. То је било прво, друго је питање , да ли има помоћи овим бедницима И на ово се питање мора одговорити са : има. Христос, наш велики учитељ, показао је пут још пре многих с-толећа, како могу богати и силни да поправе судбу сиротиње и бедника, а да не доведу ствар до преврата , и да не уништавају наш данашњи друштвени поредак: а тај је пут. да се озбпљно заузму за сиротињу. Маленим жртвама , које су учињене из хришћанске љубави, могу лако да обезбеде своја блага и богаства. Па ипак-је нада на мирно решење социјал ног питања данас веома маћена. Имућни радије су по имену хришћани, но у ствари. Они или мисле, да се опасност може отклонити срествима која утишавају, или држе да је та опасност тако далека . да још није нужде да што год жртвују ; на против сиротиња, која је још пре