Otadžbina

Р Е А Л II 3 А М

141

тост луксус, и пошто свака већа даровитост има арпетократски карактер, то је треба с њеног високог положаја срушити у уравањ опште осредњости. — А овој. заповести ми се не можемо никад подврћи. Ми до душе нећемо да се предајемо самообманама. Увек ће опет бити даровитих људтл, и они ће и у том новом добу умети да на свој начин прибаве себи одлично место, и можда ће њина дела бити у добити са тим новим стањем ствари ; а.1 и ми не можемо никако да се спријатељимо с оним начелом , да се све разори и уништи, чије једино правило гласи овако: «Најпре све с-рушити и створити иов темељ, питање о новом подизању оставља се будућности". Ми ће^мо на против увек заступати и потпомагати поправљање и усавршавање овога што постоји на мирном путу поступног напретка. % % % Није нужно, да се изриком каже , да нама опет с друге стране треба друштвена помоћ за испуњавање нашег задатка, да ми захтевамо поверење и сваку нужну слободу, да наш дар развијамо и усавршавамо. & Али у томе је недаћа" Безбрижно друштво задовољно је са самим собом, а незадовољно је према свакој промени, према свакој покуди, сваком подсмеху, свакој замерци. Оно гаји дубоко неповерење према свима знаменитим , смеоним и самосталним заступницима науке, књижевности и вештипе. Друштво брани са суревњивошћу своје право, да умној моћи ирописује не само пут, којим треба да иде, но чак и меру и ступањ њеног развитка и рада. У овом друштву се све што је обично и свакодневно заштнћава свакојаким правилима и повластицама; на иротив све, што је ново и самостално,|мора да страхује, да не пробуди мржњу и осуду, |и има да издржи тешку борбу са простачким грдњама и лицемерством.