Otadžbina

142

Р Е А Л И 3 А М

Нека само покуша ко год оће, да створи нешто духовито на ма којој области научној и књижевној, нека иокуша да неку самосталну мисао од значаја изнесе на видик у каквој слици или штатуји — ако није све то покривено дебелим слојем обичног , окорвлог, старог шлендриана, који је друштву срастао за срце, онда је сва мука у залуд ; нико неће хтети тог проналазача ни да чује, но ће га још у наиред огласитп за вашарског телала, ако не за што још црње. Откуда је то ? Да није друштво можда пређашњим великим изналасцима показивало пут, те је тако то право некако стекло ? Боже сачувај ; оно их је баш на против свуда спречавало и покушавало да их угуши. Или зар није друштво као целина никада произвело неку од оних великих појава у књижевности ? Никада, но се је још увек трудило, даровите људе да мучи и да их гони, и ако им је доцније по смрти дизало најлепше споменике Па како је дакле дошло друштво на то, да поступа тако дрско п тако охоло ? Само тако, што се безобзирно држало нехришћанског начела : «Циљ оправдава срество.'> % % % Колико се иоруге и колико истине налази у таком једном разговору о вештини, као што се може чути од времена на време : к Јесте, л били...у салону 1 ) ?» «Не, ове године нисам, али прошле године више пута." Заиста, већином се налази у салону увек исти број слика, од исте доброте, V којима су обрађени од прилике исти предмети, и готово на исти начин. Или : „Јесте л гледали нов комад од Сардуа ?»

Ј ) Салон има овде смисао периодичне изложбе дела од живих вештака, као што се ради у Паризу. Прев.